Nekim događajima je naprosto suđeno da se ponavljaju. Doduše u nepravilnim vremenskim intervalima i s manje ili više interesantnim varijacijama. Među njima su svakako i povremene erupcije nasilnih protesta koji simultano zahvataju mnoge muslimanske zemlje kao reakcija na umetničko ili (kao u poslednjem slučaju tog tipa) 'umetničko' delo nastalo i objavljeno na zapadu, a koje iz ovog ili onog razloga vređa verska osećanja određenog broja vazda preosetljivih muslimana. Sve to onda obavezno završi nasiljem, hapšenjima, uništavanjem imovine pa i ljudskim žrtvama, te dodatnim produbljivanjem civilizacijskih nesporazuma koji u našem na sve moguće načine neuravnoteženom svetu ionako postoje.

U (svetlijoj?) budućnosti svakako će se pamtiti kako je u najranijoj fazi Youtube-perioda čovekovog razvoja, početkom trećeg milenijuma, jedan bizaran i katastrofalno loše urađen amaterski 'film' (jer to čudo koje je izazvalo sav ovaj haos koji se već nedelju dana ne smiruje, filmom se može nazvati jedino i isključivo pod debelim navodnicima) rezultirao strašnim verskim neredima i nasilnim protestima u preko dvadeset zemalja. Govorim, naravno, o trinaestominutnom trash-biseru zvanom 'Innocence of Muslims' kojim se ismeva i vređa figura proroka Muhameda.

Inicijalna eksplozija koja je pokrenula lančanu reakciju dogodila se prošlog utorka. Gle koincidencije - tačno na jedanaestu godišnjicu krvavog terorističkog napada na američko tlo poznatog kao '9/11'. Tad je, name, izbio 'spontani' protest razjarenih salafista ispred američke ambasade u Kairu. Iste te noći naoružani militanti napali su konzulat SAD u Bengaziju, libijskoj luci na Sredozemnom moru. Tom prilikom poginuo je američki ambasador u Libiji Christopher Stevens i još trojica američkih državljana a ono što je zatim usledilo bilo je zapravo krajnje očekivano. Demonstracije i napadi na zapadne diplomatske misije naglo su se i, naravno, 'spontano' proširili po muslimanskom svetu. Gorelo je u Tunisu, Sudanu, Libanu, Bahreinu, Jordanu, Jemenu, Kuvajtu, Iranu, Maroku, Egiptu, Bangladešu, Avganistanu, Kataru, Pakistanu, a manji ili veći protesti organizovani su i u zemljama u kojima žive značajne muslimanske zajednice, poput Velike Britanije, Indije, Francuske ili Australije.

Autor ovog filmografskog frankensteina sa snažnim pamfletskim aspiracijama i očito dalekosežnim posledicama, izvesni je Nakoula Basseley Nakoula, pedesetpetogodišnji egipatski Kopt nastanjen u Cerritosu, predgrađu Los Angelesa u Kaliforniji. Film koji je sam režirao i finansirao potpisao je jednim od svojih mnogobrojnih pseudonima – Sam Bacile. Šta god da bile njegove krajnje namere, jedno je neporecivo: ovog 'autora' odlikuje apsolutni nedostatak bilo kakvog talenta za ono što uobičajeno zovemo filmskim jezikom. On svoju priču pripoveda, naime, na toliko autohton način da ga je prilikom prvog gledanja zapravo prilično teško pratiti. Ovaj film nije samo amaterski, u smislu da ga je radio neko ko nikada nije snimio nijedan film u životu. Ovaj film je, rekao bih pre, pravljen tako kao da ga je radio neko ko nikada nije pogledao nijedan film u životu.

Za razliku od njegovog krajnje zakržljalog talenta za filmski izraz, Nakoulina manipulativnost je izuzetna. Glumci u spomenutom 'delu' kolektivno su se ogradili od svega tvrdnjom da su i sami izmanipulisani. Čini se da niko od njih nije znao da će film zapravo u konačnoj verziji postati parodija Islama i portret proroka Muhameda kao nasilnog pedofila i manijaka. Nakoula im je objasnio da glume u filmu B-produkcije 'Pustinjski ratnik'. A radnja? Pazite sad - kometa pada u pustinju i izaziva rat pustinjskih plemena. Jedan čovek, jedan lider, jedan plemenski vođa ističe se među ostalima. To je glavni junak ove filmske avanture a ime mu je (suzdržite se od glasnog smeha, molim) - George.

Dobro ste pročitali. George.

Ko bi rekao, zaista, da ovakav jedan ubogi uradak, nastao prevarom i manipulacijom zarad prevare i manipulacije, ali ipak - glup pre svega, može izazvati baš ovoliko nasilja i sve ove neželjene posledice?

Sve što se s ovim 'filmom' poslednjih dana dešava, uostalom, predstavlja tek daleki eho onog događaja iz 1989. godine kada je tadašnji iranski ajatolah, legendarni Homeini, izdao fatvu na britansko-indijskog pisca Salmana Rushdija zbog navodnog vređanja proroka Muhameda na stranicama romana 'Satanski stihovi'. Istina, ambasade tada nisu gorele ali je Rushdijev život jako dugo visio o koncu a ljudi su u mnogim zemljama marširali i tukli se u grudi i čupali kose oko knjige koju nikada nisu ni pročitali. Danas, pune 23 godine kasnije, fatva i dalje visi nad glavom Salmana Rushdija a Iran je ovih dana čak podigao ucenu na 3.3 miliona dolara. Muslimani su pri tom prekoreni da nisu izvršili svoju dužnost. Da je Rushdie bio na vreme ubijen, naglašeno je, ni film 'Innocence of Muslims' ne bi bio snimljen. A to je sama esencija 'logike' kojom se rukovode kreatori i korisnici ovakvog načina mišljenja.

Sudski proces iz 2002. godine protiv francuskog pisca Michela Houellebecqa povodom romana 'Platforma' i navodno anti-islamskih izjava koje je u to vreme Houellebecq davao izazvao je buru u medijima ali nije rezultirao jednim od ovih do danas već tipičnih erupcija koncentrovanog kolektivnog besa. Literatura, to je već svima jasno, već odavno nikog ne interesuje, pa je Houellebecqov slučaj-ćorak samo poslužio da potvrdi tu novu istinu.

Da bi se bes ponovo izlio, trebalo je nešto znatno direktnije od književnog dela. Ispostavilo se da je dovoljna bila jedna osrednja karikatura. Crtež Muhameda s turbanom u obliku bombe autora Kurta Westergaarda objavljen je septembra 2005. u danskom dnevnom listu Jyllands Posten kao jedna od dvanaest karikatura koje su pokušale, uglavnom neuspešno, da se poigraju ovom već unapred škakljivom temom – prorokom Muhamedom. Nije ni Westergaardova karikatura bog zna šta, ali je, van svake sumnje, profesionalno izvedena, a, eto, iz nekog razloga, dotakla je nerv.

Međutim, ovaj najnoviji slučaj s filmom 'Innocence of Muslims' iz 2012. godine ubedljivo je najbizarniji od svih utoliko što je upravo njegova ne-umešnost (sad pomišljam - možda samo vešto kreirana da apeluje na krajnje korisnike?) zapravo sve vreme radila njemu na korist. Kvalitet naracije, strukture, estetike, elementarne inteligencije, bilo čega, dakle, što 'film' čini filmom, svakako nije bio ni na kraj pameti autoru ovog anti-dela čija je sušta namera bila da manipuliše i provocira jezikom koji će biti najjasniji upravo onima kojima je i namenjen. U tom je njegova uspešnost, uostalom, bila maksimalna.

Međutim, priznajmo mu još nešto: film koji je napravio nije samo funkcionalan već i tako superiorno loš da to svakako zavređuje dodatnu pažnju i kritičke osvrte, a Nakoula bi lako mogao da ponese titulu 'Eda Wooda naših dana' kad bi tako nešto uopšte postojalo i kad samo njegovi razlozi za stvaranje ne bi bili ovoliko odvratni.

I što je najluđe od svega – delotvorni.