Onih dana kada pogled je bio dovoljan da znam da te volim i da sam voljena.

I onda pitam se gdje su nestala ta vremena. Na uho mi šapuće tišina, ali tebe nema. Samo mi noć utjehu pruža,
ona zna kako boli kad si tužan. Slika tvoja i dalje zid krasi, a onoj u srcu ne dam da se ugasi. Teško je, znaš? I dalje ti pismo pišem od suza i jecaja jedva dišem, papir se pretvara u mutnu, vlažnu sliku i opet se vraćam tvom liku.

Ali, znaš, polako shvaćam da to ničemu ne vodi. Ovo će pismo kao i ostala ipak u ladici ostati, a ja ću pamtiti kako smo se nekada iskreno voljeli.

MaLa

Želite li nam i vi poslati neki tekst s porukom ili jednostavno želite podijeliti s čitateljima neko vlastito iskustvo, slobodno nam pišite na mail: tekstovi@t-com.hr.