Zašto je konstantno ista priča? Zašto ne može biti kao na početku? Pokušavam dokučiti gdje smo to pogriješili. Ne ide mi. Rekoh sto puta, 'idi, odlazi'. Ali nikada to nisam mislila ozbiljno. Pa ni sada. Ne odlaziš. Tjeram te. Ne slušaš. Molim te, odlazi, tako je lakše. Tako je bolje.

I kada slučajno pomislim kako je gotovo, kako je kraj, ti se stvoriš.
I onda shvatim koliko si mi važan. Koliko te... volim. Nije mi jasno zašto ne može biti kao s bivšima. Jednostavno, lako, bezbolno. Jesi li ti više od svega toga? Možda. A možda se jednostavno zavaravam. Uvijek sam uz tebe, i ti uz mene. Meni je to dovoljno. No ponekad mi se učini da tebi nije, da želiš nešto drugo. Nešto više, nešto bolje. Ovako je lakše. Neće biti bolno kada napokon bude zauvijek gotovo. Bit će jednostavnije. Mi nismo jedno za drugo. I ti to trebaš shvatiti, baš kao što sam ja shvatila. I nije mi lako ali tako je najbolje za oboje. I ne želim sve to, ali moram. Očito. Možda ćemo u nekom drugom vremenu pripasti jedno drugome ali ovo očito nije naše doba. Pričekaj sa mnom drugi život. Sve će biti u redu, baš kao što ti često kažeš.

Beba

Želite li nam i vi poslati neki tekst s porukom ili jednostavno želite podijeliti s čitateljima neko vlastito iskustvo, slobodno nam pišite na mail: tekstovi@t-com.hr