Kako je lijepo biti dio ove vinske priče s bicikla. Da, ne pretjerujem, privilegija je to svakog biciklista jer može doći i stati gdje god želi, na bregu ili koti. Bogme su i mene iznenadili ti vinski lokaliteti. Tek kada sam krenuo u obilazak vinograda, shvatio sam da svaki ima svoju priču, vinsku ili neku drugu. Svaki kao da mi šapće, kao da ga čujem… Kao da ne vjerujem očima dok letim sa svom tom foto i videotehnologijom na biciklu. I dok stenjem i penjem se s obale Sutle prema Dugnjevcu, na tren ništa ne vidim oko sebe, pa se i zapitam kuda to idem. Okružio me klanac, osjećam se kao u tunelu, pa tako još jednom, sve dok nisam ugledao mali i slatki breg.

Na prvu nije bio ništa posebno, malo uspona, no ništa previše. Već sam mislio da sam zalutao, a onda sam na jednom proplanku ispred kleti, koja se jedva drži, kao u bokčiji, vidio čaše za vino i tri butelje. Prvo sam pomislio da mi se možda ipak pričinjava, bregi ipak čine čuda. A ona su rijetka, osim u Zagorju. Jer najavio sam se poznatom vinaru Milivoju Prekratiću, ali baš takav doček nisam očekivao. Ondje je sinom Josipom, maše mi i viče: 'Ovdje smo! Rekli ste da budete došli, a iskreno, sada i mi gledamo ovo naše Zagorje i vinograde drugim očima, ne da samo kopamo i mučimo se. Treba uživati, a da nije vas, ne bismo bili ovdje.' Zamislite dovesti ovdje grupu turista, biciklista. Svi već pomalo maštamo na bregu, a još se nismo ni kucnuli.

Kao da su mi čuli misli, odmah su me zaskočili čašicom frankovke, a ona se samo zaljuljala u odsjaju tih brega i vinograda, mamurna već od pogleda. Kako i ne bi, pa kamo se god okreneš, hrpti su zagorskih visova. Cesarska gora je na istoku, do koje ide jedna od najljepših i očuvanih makadamskih cesta. Samo bi trebalo kod Zelenjaka, kaže mi Milivoj, napraviti viseći most i imali bi dvadesetak kilometara bike magistrale. Budem drugi put istražio taj put, sada baš ne mogu samo tako napustiti domaćine. I još danas planiram obići Cesargrad i spustiti se do Klanjca, u kojem me čeka idući vinograd s pogledom. Moram još bar čuti neku vinsku ili kakvu god zgodu. Nisam dugo čekao. 'Kada ste već tu', dodaje Milivoj, 'budete pogledali Titovu klet, pa ipak ste u kumrovečkom kraju.' I dok tako raspredamo o svemu vu Zagorju, sunce nas grije, a gorje dobiva vizure svojih sjena.

Slovenija i Bizeljsko se čine kao na dlanu, Desinić i Pregreda ocrtavaju se pak sa sjevera. Prekratići imaju tri hektara vinograda, najzastupljenija su im vina graševina, rajnski rizling, silvanac zeleni, sauvignon i frankovka, a od predikata ističu Zagorske brege. To je novi vinski brend Zagorja, vino baš za ove prve toplije dane. Pravo ljetno jer nije jako, što je kušano i provjereno. Dovoljno je svježe da prođe i kao škropec. Sauvignon je proizvod Josipova znanja i postao je vrhunsko vino, na što su Prekratići jako ponosni.

Da nešto usput i naučim o vinima, kada već toliko volim te brege s bicikla, priča mi Josip: 'Naši bregi su mali i s različitim ekspozicijama, okrenuti južno, zapadno i istočno. Tako se u jednom vinogradu dobiju različiti rezultati. Zatim, s najnižeg do najvišeg dijela vinograda različita su dozrijevanja. U konačnici u podrumu imate različita vina i sve je onda na kupažiranju. Isprobavanjem i umijećem dobivamo jako dobra nova vina', zaključuje Josip, a polako preuzima proizvodnju u Prekratiću. Iako sam degustirao više njih, nekako mi se rajnski rizling zakvačio za nepce. Pazim, lagano vozim, biram rutu, no u Klanjec moram doći kako znam i umijem.

Prvo selo mi je Pristava, pa pitam kuda za Klanjec, a gospon mi veli: 'A ne budete išli na Japicu? Tamo vam je jako lijepi pogled.' No moram sada gore, na Japicu, jer sam u zamjenu za to dobio trasu do Cesarske Vesi, koja me vodi kod mog idućeg vinara - Severa. Japicu osvojih zadnjom kapi znoja, više ni vina nema, a kamoli tekućine u meni.

Dobro me pretresao moj sljedeći domaćin: 'Jeste li bili u samostanu, tamo su sarkofazi?' Rekoh - budem. 'A Augustinčića morate spomenuti, i on je naš.' Budem svakako. Vodi me jedan od Severa, Zvonko, ujedno najstariji vinski mag, a kaže:

'Sad ću vam ispričati priču o sokolu. Zagorje ime devet autohtonih sorti i najbolja je sokol, koji vuče ime od svog položaja, a prvi pisani podatak o tom vinu je iz 1630. godine u jednoj darovnici tadašnjeg bana. Tako su i franjevci dobili ovu crkvu u Klanjcu.

Nedavno je otkrivena kućica u vinogradu koja se zove hutica, oslikana je i ima freske sa zapisima o toj sorti, a na jednoj slici je i bačva sokola.

A mogli biste ga i kušati. Žućkastije je boje, muškatnih nota i slatkast. Pustimo ga da vrije na kvascu i kada vino kaže da mu je dosta, mi ga zaustavimo, jer bi bilo prejako da se nastavi proces, pa je ovako sada taman fino i elegantno. Inače vinariju vodi sin Jakov, pomaže i drugi sin Filip, a ja sam još uvijek glavni, ali iz penzije', zgodno mi je na kraju prišapnuo Zvonko Sever.

Stignem li voziti bicikl, možda se netko pita, ma stignem - sada su dani već dugi, za doživljaje ima i previše vremena. I danas je to bilo skoro tridesetak kilometara, i to brdskih, zagorskih, po bregima, kako je zgodno rekao jedan od vinara, s različitim ekspozicijama, ma što god to značilo. Klanjec, Tuhelj i Veliko Trgovišće čine turističku cjelinu 'Biser Zagorja', koju sam ovih dana posjetio. I sam jedva čekam da prenesem dio novih bike priča i zgoda iz Zagorja. Naravno, do nekog drugog brega i pogleda. U svakom slučaju, do 4. lipnja moram stići i do Zlatara i do vinarije Kota na novu zagorsku turističku senzaciju i okupljanje devet vinara s pogledom i ugledom. Moram se požuriti.