Donosimo pismo koje je dirnulo i natjeralo na suze mnoge:

'Fajteru moj, danas ti je imendan! Tata nije danas doma opet. Znaš, tata se probudio jako rano, na nogama će biti bar noćas do jedan. Ti u to vrijeme trčkaraš oko kuće, puniš pelenu, kupaš se u bazenčiću, tučeš mačkicu i prskaš se vodom. Kaže mama da puno puta u danu spomeneš Tatu. Jebiga, fajteru, imendan će proći bez tate jer moram 20 sati biti na nogama, 27 kilometara udaljen od tebe. Radim po cijele dane, na tri strane, srce tatino, kuna po kuna, zatrpava se nekako sve, fajteru moj, nemam ti izbora koliko god bolno bilo i tebi i mami i meni.

Znam, Fajteru, to je samo imendan i mnogi imendane i ne slave, ali ja ga propuštam, a za nas je to trebao biti veliki dan, naš dan. Znam, fajteru, i prvi koraci su samo prvi koraci, i prva riječ je samo prva riječ, i prvi pad na guzicu i prvo pišanje po podu bez pelene, i kakanje u more i prvo lizanje sladoleda, prvo bacanje kamenčića u more, i prvo ustajanje iz kreveta i dolazak u dnevni boravak s dudom i svašta nešto. Fajteru moj, propustili smo puno zajedničkih trenutaka. PREVIŠE. I nekima su to sitnice, nama su trebali biti veliki trenuci.

To ne znači da te tata manje voli, ZNAŠ, FAJTERU MOJ, taj rez na tvojim prsima, to su tvoje malo srčeko dva puta rezali, dobri ljudi su te operirali. To su ti oni u bijelim odijelima koje ne voliš. A tko ih voli. Fajteru moj, malo su nas tada zajebavali neki drski doktori pa je tata digao cijelu Hrvatsku na noge, već osmi dan su te operirali u dalekom Münchenu, a mnogi tvoji cimeri danas nisu s nama. Mnogi anđeli i heroji s kojima si dijelio sobe i operacijske sale otišli su na bolja mjesta, gore u raj. Znaš, fajteru, tad je tata mjesecima bio budan, bdio nad tobom, rušio barijere, j*** majku mnogima, kucao na mnoga vrata i probijao sve barijere za tebe, išao u sve krajnosti, da ti danas budeš živ i da dočekaš i ovaj imendan.

Fajteru moj, tata je smršavio 24 kilograma, potonuo kao nitko, jer svaka baterija se isprazni, a tatina je skoro pa gotova. I, fajteru moj, danas se tata opet bori, nakon skoro dvije godine, fizički na dnu, psihički prazan i bori se još, još nije zadnja runda. Ali sada se bori s vremenom, jer jako ga je malo. Vremenom u kojem tata mora 20 sati dnevno, bez obzira što se otvaraju rane na tabanima, bez obzira na padanje s krvavih nogu, na glavobolje, drhtave ruke i 63 kilograma u 27. godini mora još krvariti. Mora krvariti jer treba vratiti kredite, mora krvariti jer treba zatvoriti porezne obaveze, mora krvariti za sve dugove dobrim ljudima koji su nam pomagali i mora krvariti za taj trenutak koji će se jednom dogoditi kad će tata biti s tobom.

Da, fajteru moj, zajedno s tobom, pa ako smo propustili mnogo trenutaka KOJI SU TREBALI I MORALI BITI NAŠI, bar da dočekamo prvo napucavanje lopte, prvo samostalno plivanje, prvo crtanje ili vožnju biciklom bez pomoćnih kola. Tvoj prvi odlazak s tatom na košarku, u zoološki vrt ili na jahanje. Čeka nas u budućnosti mnogo zajedničkih trenutaka ali do tada tata mora SAM ovu bitku privesti kraju. Sam bez ičije pomoći i zato ide tako sporo, zato već puno čekaš tatu, zato u jutro na vratima staneš na vrata, pogledaš me i tužno govoriš 'Tata, nemoj pa-pa', a tata mora pa-pa...

Da, fajteru moj, nitko neće doći s vrećom novaca i reći, evo vam, riješite sve i budite sretni. Ne, neće, i kao što propuštam još jedan zajednički dan, propustio sam mnogo i propustit ću još dosta dok ne zakrpam sve što nas sprječava da budemo zajedno, da budemo sretni a tata ti se kune, biti ćemo skupa opet, 24 sata dnevno, ja ti i mama.

Zaslužili smo, fajteru, drž mi se, moram natrag na posao, nemam snage ali moram, zbog tebe, zbog nas...

Tvoj tata'