Da sam malo mlađa i da već nisam imala Mladenović/Cobain/Curtis/Baker fazu, Aleksandar Stojković (Sale ili St kako ga još zovu) bio bi lik u kojeg bih se platonski zaljubila i pred kojim bi mi se desio moment idolopoklonstva. Malčice sam starija pa ga gledam kao vrhunskog umjetnika i glazbenika koji se već dugo, barem ne u takvom obliku, nije dogodio na balkanskim prostranstvima. Sa St-om sam popričala nakon što sam odgledala sjajan koncert Goribora u Vintage Industrial bar-u i genijalnu predstavu 'Malo je dovoljno' u Teataru &TD.

MK: Goribor je danas ozbiljan bend, ali sjećaš li se dana kad si 'natjerao kompjuter da svira blues' i kad ste doslovno s dvije gitre i ritam mašinom stvarali muziku? Kako ste se približili široj publici?

St: Sve je počelo nekako slučajno s Art & Music festivalom u Puli na koji je Zdenko Franjić poslao snimke. Kad sam čuo da je festival takmičarskog karaktera reko sam: Što je ovo, San Remo, WTF? Onda sam skontao da svira Jon Spencer i da imamo 7 dana aranžmana na moru. To je bio trigger.

MK: Je li to bio prijelomni trenutak u karijeri Goribora?

St: Prelomni trenutak je bio kad sam dao otkaz na svim poslovima na kojima sam do tada radio. Iznajmio sam stan, vratio se kod matoraca i živeo od kirije. Bio sam u fazonu: Napisat ću ovo pa ako umrem, umrem. Ostat će demo snimci.

MK: Neki koji su vidjeli film Tilvaroš koji je na SFF-u osvojio gran prix mogli su osjetiti vibru Bora, malog rudarskog mjesta na istoku Srbije odakle potječeš i gdje si odrastao. Kakvo je bilo odrastanje u Boru?

St: Meni je bilo teško. Glavni cilj mi je bio da odem. Otišao sam s 18, ali sam se vraćao povremeno jer su mi starci tamo. Volim ga zbog nekih stvari, ali jedva sam čekao da odem. Trideset mojih frendova je umrlo. Ja malo ljudi tamo više i znam. Znam više ljudi u Puli ili u Zagrebu nego u Boru.

MK: Od čega su ti frendovi umrli?

St: Neki od dopa, drugi od ludila.

MK: Uvijek si otvoreno pričao o svojim problemima s ovišnošću. Kako si danas?

St: Super. To je moralo da se sredi jer to ne može predugo da traje.

MK: Što ti je pomoglo u tome?

Sale: Muzika, pisanje, sav taj kreativni proces. Ti kad si drogiran, ne radiš ništa. To je mit da ti preko vudre stvaraš. Imaš 90 % đanera koji su potpuno nevidljivi pa imaš jednog koji je kao nešto napravio. Ja sve što sam pisao i uradio, uradio sam u nekim među periodima. Ti kad se izdrogiraš, boli te k… To su kao neka dva života. To je najblesavije. Ali i vudra i alkohol to je sve neki put. Učiš neke stvari. Sad zvučim kao neki guru muru. Ali trebalo mi je da naučim što sve mogu, što sam sve sposoban da izdržim i da preživim. Sad je okay jer je to prošlo.

MK: Jel to uistinu prođe?

St: To je bolest do kraja života. Ima trenutaka kada sjedim i kada kažem sam sebi: Uf, kako bi se sada roknuo. Ja to gledam kao punk. Slušaš punk i ostane ti taj bunt u svesti. Posle ga više ne slušaš nego slušaš neke druge stvari, ali ti ostane ta ideja.

MK: Predstava 'Malo je dovoljno' koju ste već nekoliko puta odigrali u zagrebačkom Teataru &TD teško se može odvojiti od Goribora. I jedno i drugo je genijalan i iskren  'crnjak' ja bih rekla...

St: Ja ni Goribor, ni ovo ne vidim k'o crnjak jer je sve to jedan kreativni proces. Meni je crnjak kad ne radim ništa. Moj pojam depresije i crnjaka je ništa.

MK: Kako su u priču upali Nenad i Alen Sinkauz, poznatiji kao East Rodeo

Nenad: Slučajno smo se upoznali u Zagrebu i odmah smo kliknuli. Sale nam je pokazao neke svoje stvari i odmah smo počeli raditi. Imali smo kostur, tih nekakvih 5 songova na koje smo ubacivali Saletovu prozu. Radili smo jedno mjesec i pol dana.

St: U jednom trenutku smo shvatili da smo mi muzičari, a ne nekakvi glumci i tu smo rekli: Ajmo raditi songove, ajmo raditi ono što znamo.

MK: Je li svaka predstava ista ili ima tu dosta improvizacije?

Alen: Imamo nit vodilju, ali svaki puit je drugačije izvedemo, drugačije odsviramo, drugačije Sale to interpretira.

MK: Koje sve instrumente koristite u predstavi?

Nenad: Dosta koristimo gitarske pedale, ukulele, noževe, metlice, kontrabas, klavir.

MK: Koristite li svaki put isti nož ili prije svake predstave negdje na ručku ukradete neki novi?

Nenad: Pa baš sam jednom u Beogradu uzeo nož iz hotela. Mislim da je to isti ovaj iz predstave.

St: Nije bilo love za rekvizitu.

MK: Koji su planovi s predstavom?

Alen: Bilo bi dobro kad bi počeli putovati, i u regji i izvan nje. Radi se i prijevod i tomu se jako veselimo.

MK: Tekstovi koje pišeš i muzika koju stvaraš dopire do najdubljih pora ljudskog bića. Je li te ikada bilo strah ogoliti se do te mjere?

St: Ne. Poriv i potreba je baš da odem tamo. Ja nemam ništa od toga da radim na pola. Ovo je i za mene jako bitno. Recimo ova predstava. Ona meni osobno prodire najdublje. I zato je radim.

MK: Od kud tolika bol?

St: U Zadru je došo neki psihijatar i pito me kao u fazonu dal' sam završio psihologiju. Ja kažem: Ne, nego sam doživeo ovo. Onda je došla jedna devojka koja radi u Vinogradskoj i rekla mi: Uvek sam se pitala što misle pacijenti kad se probude. Ja kažem, pa ništa ležiš i gledaš svoja stopala. Nema ništa strašnije.

photos: Luka Nižetić, Tomislav Sportiš

MK: Sad si ti šef velikog benda. Kako ti je držati uzde?

St: Kad bend postane ozbiljan, dobiješ neke nuspojave koje nisu baš prijatne. U početku smo imali profilisanu publiku koja je znala o čemu se tu radi. Sad imaš te neke klince koji te vuku za rukav, naručuju pesme ko da su na svadbi. Onda sam u dilemi dal' treba to katirati ili šta, a onda se opet mislim pa neka me i vuče za rukav, bolje da sluša ovo nego da sluša cajke.

MK: Uvijek si okrenut bočno publici. Zašto?

St: Mi nikad nismo imali monitore u Boru pa sam ja morao da slušam bend. Ali Goribor nije show, performance, Goribor je muzika. Zato smo uvijek u mraku. Ja bi najviše voleo da imamo zastor i da sam ja negdje tamo iza i da ljudi dođu i slušaju muziku.

MK: Što trenutačno slušaš?

St: Ma ja slušam sve. Poslednjeg Trickyja, Cavea, Nine Inch Nails. O daaaa, znaš što me poslednje izvozalo i to super. Searching for Sugarman. I muzika i film. To me totalno pomerilo.

MK: U kom smislu je to tebe pomjerilo?

St: Podsetilo me na to kako je Goribor išo. Pa dobiješ tu neku novu publiku, nije to više publika koja je nekad bila.

MK: Koja je sad to publika? Ima jako puno žena na koncertima Goribora.

St: Moguće da žene puno bolje reaguju na nešto što je iskreno.

Dok s nestrpljenjem iščekujemo izlazak live albuma koji je nedavno snimljen na sjajnom koncertu Goribora u Vintage Industrial bar-u, na stranicama teatra &TD provjerite raspored predstave 'Malo je dovoljno' koju svakako preporučam da pogledate ukoliko ste fan Goribora, ali i ukoliko vas voze malo mračnije stvari i eksperimentalna glazba.