Jutarnji list ekskluzivno donosi priču 34-godišnjeg stolnotenisača Marka Habijanca pod naslovom Trenirao sam monstruma. Habijenec je od 2000. do 2003. go­di­ne tre­ni­rao Ti­ma u Winnendenu. 'Na treninzima i tur­ni­ri­ma Tim ni­je smio izgu­bi­ti. Na­kon po­ra­za ­znao je ba­ca­ti re­ke­te, pla­ka­ti i kroz su­ze go­vo­ri­ti ­da će se osta­vi­ti stol­nog te­ni­sa. Teško ga je bi­lo uvje­ri­ti da je to sa­mo ­igra i da se ne ra­di sa­mo o spor­tu, priča Marko, koji je Tima upo­znao 1998. go­di­ne, kada je sport­sku ka­ri­je­ru odlu­čio na­sta­vi­ti u Nje­ma­čkoj.

Vi­jest o ma­sa­kru u Winnendenu, gra­du u ko­jem je ne­ka­da ži­vio, Mar­ka je za­te­kla u Ve­li­koj Go­ri­ci ­gdje sta­nu­je. Ka­da je obja­vljen iden­ti­tet ubo­ji­ce, do­slov­ce mu se, ispri­čao je, sle­di­la krv u ži­la­ma. Tre­ba­lo mu je ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka da shva­ti da je nje­gov ne­ka­dašnji šti­će­nik, odmila zvan Timy, za­pra­vo hla­dno­kr­vni ubo­ji­ca.

Timov otac Jorg pitao je sina što bi htio da mu roditelji poklone za Božić 2000, a mladac je poželio odi­gra­ti su­sret s Njem­cem Ti­mom Bol­lom, tada 19-go­dišnjim eu­rop­skim pr­vakom. Marko je tada bio u Hrvatskoj, kamo ga je na­zvao Ti­mov ­otac i re­kao da mu je već re­zer­vi­rao avi­on­sku kar­tu. Želio je da se vrati u Winnenden i or­ga­ni­zi­ra ve­li­ki ekshibicijski meč izme­đu Ti­ma Bol­la i nje­go­va si­na. 'Ni­sam mo­gao vje­ro­va­ti. Ta­da mi je po­sta­lo ja­sno da taj ma­li može do­bi­ti što god po­že­li', re­kao Ha­bi­ja­nec, koji je često s obitelji znao ručati kod bogatih Kretsc­hmera. Ži­vje­li su u ogr­omnoj vi­li, punoj pu­na oru­žja, pišto­lja i ve­li­kih puški, koje je Tim ozaren pokazivao Marku. 'Zga­dio mi se ži­vot. Di­je­te od 10 go­di­na no­si oru­žje. Pa ka­kav ro­di­telj to mo­že do­pu­sti­ti?' pita se Marko.

Ti­m je ku­ći ­dovodio vršnja­ke s kojima bi gledao horor filmove. 'Dok bi osta­li u stra­hu gle­da­li ­film, ­Timy bi se smi­jao ili bi ze­zao pri­ja­te­lje ko­ji su za vri­je­me ne­kih kr­vo­lo­čnih sce­na svo­je oči po­kri­va­li ru­kom. I to sve uz do­zvo­lu Ti­mo­vih ro­di­te­lja. Mo­žda je i to je­dan od ra­zlo­ga za kr­vo­pro­li­će', komentira Marko.

Tim je Marku govorio da je bolji od drugih dječaka na treningu. Kada se Marko požalio Timovoj majci, onda je odgovorila da, ako njezin sin ­ima ta­kav ­stav, on­a se s ­njim slaže jer je Tim si­gur­no u pra­vu. Marko je jednom prilikom odveo Tima u lunapark, no dječak se nije že­lio vo­zi­ti se u aut­ići­ma ili na vr­tulj­ci­ma. 'Za nje­ga je vri­je­di­lo, što opa­sni­je, što ve­će spra­ve, što br­že, to bo­lje. Me­ni je od sil­nih vr­tnji bi­lo zlo, a on je ­htio još. To mu je bi­lo za­ba­vno', ka­že Mar­ko.

Pod naslovom Hrvatski učenik Dominik: S ubojicom sam igrao ping-pong, Slobodna Dalmacija donosi priču o 17-godišnjem učeniku s hrvatskim državljanstvom koji se u vrijeme pokolja nalazio u u srednjoj školi preko puta 'škole smrti'.

'Igram stolni tenis kao što je to igrao i Tim, pa smo znali na turnirima zajedno igrati. Putovali smo istim autobusom u školu, on je stanovao dva kilometra odavde. Tim je uvijek bio miran, nije puno govorio i uvijek je bio veseo. Na jednom turniru je postao njemački juniorski prvak u stolnom tenisu. Uvijek bio odličan u sportu, u školi manje. Ne znam što ga je spopalo', ispričao je Dominik J., ekskluzivno za Slobodnu.

Večernji list donosi priču Hrvat Danijel: Igrao sam poker s monstrumom. Svjedočanstvo je to 19-godišnjeg Danijela Duvnjaka, nogometaš Zrinskog iz Waiblingena i bivšeg učenika 'škole smrti'. On je prije četiri mjeseca s prijateljima otišao na partiju pokera kod Tima, koji im je tom prilikom pokazao trezor s očevim pištoljima, za koji Danijel kaže da je bio zaključan.

'Bio je ljubazan domaćin te večeri kad smo kod njega kartali, ali i pili. Častio nas je, ali nije puno pričao. Pamtim ga kao urednog i suzdržanog mladića koji se oblačio sasvim normalno kao i mi. Gubio je u pokeru, ali se znao radovati kad bi dobivao, iako nismo igrali za neki novac. Više je to bila zabava i druženje nego kartanje radi novca', kaže Danijel.