Bilo mi je šest i po godina kad sam prvog septembra 1971. pošao u prvi razred osnovne škole. Te godine Kina je primljena u UN, Idi Amin Dada došao je na vlast u Ugandi, dok su žene dobile pravo glasa u Švajcarskoj. Čarli Menson osuđen je na smrtnu kaznu, Džim Morison je pronađen mrtav u kadi u Parizu, Pele se oprostio od fudbala na legendarnoj utakmici Brazil-Jugoslavija (2:2). U Beogradu je pokrenut FEST, u Zagrebu su smenjeni Savka Dabčević-Kučar i Miko Tripalo, Tito se susreo s Niksonom, a Makavejev je snimio ’W.R. - Misterije organizma’. U Puli je te godine osvanuo sunčan i topao prvi septembar a ja sam, šestoipoodišnji sin mornaričkog oficira i profesorke francuskog jezika, uredno počešljan, u lakovanim cipelama, opeglanim pantalonama, beloj košulji i tamnoplavoj bluzi, s novom školskom torbom preko ramena, tri klikera u džepu i punom glavom šarenih misli (koje su, pokazaće se uskoro, bile izuzetno otporne na sve pokušaje sistemskog ukalupljivanja) pošao u školu.

Kao toliki drugi roditelji na ovom svetu, moj otac i moja majka u to vreme su čvrsto verovali da u njihovom potomku ima nečeg posebnog što valja što pre staviti u pogon (da ne zakržlja, valjda), nečeg što svakako zavređuje ubrzani hod kroz život. Uskratili su mi stoga čitavih dvanaest meseci tog prvog i najdragocenijeg, najslobodnijeg dela detinjstva upisavši me u školu godinu dana pre vremena. Iz najbolje namere i uz moju tadašnju iskrenu saglasnost i želju, naravno.

Škola za mene, međutim, otkrio sam to veoma rano, nikada nije predstavljala izvor radosti. Naprotiv, praktično od samog početka jedva sam čekao da završim s njom kao neizbežnom obavezom, dok sam sopstveno ispunjenje oduvek tražio (i uspešno nalazio) drugde. Verujem da to ima direktne veze s činjenicom da smo se baš u tom periodu mog detinjstva mi Arsenijevići često selili pa se dogodilo da sam u roku od nepunih godinu dana promenio čitava tri grada a time, prirodno, i tri škole. U prvi razred, tako, krenuo sam u OŠ 43. Istarska divizija u Puli, a završio sam ga u Splitu, u OŠ Ranko Orlić na Blatinama. Već od drugog razreda, međutim, pohađao sam OŠ 22. decembar u Beogradu. Promeniti tri škole, tri učiteljice, tri odeljenja, u tri prilično različita grada za manje od godinu dana zaista nije lako, to danas uviđam mnogo jasnije nego tada, a mnogobrojne neprijatnosti vezane za proces ubrzane i prinudne adaptacije na novu sredinu (pa onda još jednom) doživotno su uticale na način na koji vidim svet oko sebe.

Premda, i da se nismo toliko seljakali, sumnjam da bi moja afera s elementarnim obrazovanjem bila bog zna kako ružičasta. Nešto tu nije valjalo već od samog starta. Prva zvanična ocena koju sam u životu dobio, uostalom, bila je – ’crna zvezdica’.

(Ne znam kako se danas ocenjuju đaci prvaci, ali mi smo tada, tokom prvog polugodišta prvog razreda, nagrađivani ili kažnjavani isključivo tim ’crvenim’, dakle – dobrim, i ’crnim’, tj. lošim zvezdicama.)

Ne kažem ja, naravno, da je ta moja prva crna zvezdica bila baš skroz naskroz nezaslužena. Šta biste uostalom vi u smislu stimulacije dali šestogodišnjem detetu nedovoljno razvijene motorike koje je uspelo mastilom skroz da ubrlja papir s prvim zadatkom u životu pa je onda tu katastrofu još i predalo na ocenjivanje zbog čega je nekoliko drugih radova bilo takođe ubrljano?

Tog dana po završenoj nastavi većina dece ponosno je kući nosila svoje radove ukrašene lepim crvenim zvezdicama ali bilo je u gomili prvaka i nas nekoliko koji smo se već na prvom koraku suočili s tim najelementarnijim đačkim užasom – lošom ocenom. Crna zvezdica utisnuta na dnu stranice s ocenjenim radom ličila nam je na strašnog crnog pauka, morskog ježa dugih oštrih bodlji ili na nekakvo zlokobno čudovište iz svemira. Sakrili smo je od roditelja zbog čega smo kasnije bili dodatno kažnjeni.

Od tog trenutka moj odnos prema školi promenio se iz osnova. Iako sam samo dve godine ranije, u vreme kad je moja starija sestra polazila u prvi razred, uspeo da upropastim njen svečani trenutak, držeći se grčevito za kvaku ulaznih vrata i urlajući da ’hoću i jaaaaa!’, škola me više nije toliko impresionirala a ni privlačila. Nosim, tako, mnogobrojne uspomene iz Splita, u koji ćemo se ubrzo potom preseliti, ali ma koliko da se trudio, ne mogu da se dosetim ni lika niti imena baš nijednog druga ili drugarice iz odeljenja. O učiteljici da i ne govorim. Kao da ih nikada i nije bilo. Sumnjam ujedno da sam i ja na bilo koga tamo uspeo da ostavim trajniji utisak.

Bio sam, inače, stidljivo dete i nije mi lako padalo prilagođavanje na nove uslove i okolnosti. Moj prelazak u Beograd bio je u tom smislu posebno problematičan ali ne nameravam da vas zamaram detaljima. Ono što sam želeo da ispričam već je ispričano, ta kratka neznatna priča o rezonantnom, i kroz sve ove godine, do današnjeg trenutka odjekujućem efektu koji je na mene imala jedna obična crna zvezdica.

Međutim, svu sentimentalnost na stranu, pa i onu naopaku, zaista je teško ne primetiti koliko se svet u kom danas živimo korenito razlikuje od tadašnjeg. Ni jedna od tri osnovne škole koje sam ja tokom svog osnovnog školovanja pohađao, u Puli, Splitu i Beogradu, na primer, ne zove se više onako kako se zvala nekad. Dobro, ne zove se više onako kako se zvalo nekad i toliko toga drugog pa nikom ništa.

Jedno je, ipak, i dalje isto. Početak septembra bio je, jeste i ostaće zauvek vreme za početak nove školske godine. Ove 2012. godine, doduše, ona je, iz razumljivih razloga i na sveopštu radost, počela u ponedeljak trećeg septembra. U Srbiji je oko devetsto hiljada đaka juče krenulo u škole. Unija sindikata prosvetnih radnika iskoristila je taj dan za svoj jednodnevni štrajk upozorenja kom se odazvalo 200 od ukupno 700 škola u kojima taj sindikat ima svoje članstvo. Namera im je bila da ukažu na katastrofalno stanje u srpskoj prosveti i loš materijalni položaj prosvetnih radnika.

Takođe, alarmantno je odjeknula vest da ove godine u Srbiji ima 73.000 prvaka, hiljadu manje nego prošle godine. U protekloj deceniji ukupan broj prvaka smanjio se za čitavih 10.000 što se navodi kao najvidljivija bolna posledica bele kuge koja već dugo vlada u Srbiji.

Pa ipak, škola je počela uprkos svemu jer škola naprosto mora da počne. Ima nečeg umirujućeg i ujedno nečeg što ledi krv u žilama u toj njenoj neizbežnosti. Neki novi prvaci su juče, kao i mi nekada, krenuvši u školu ujedno zakoračili u sistem iz kog nikada više neće istupiti, baš kao što i mi iz njega nikada više nismo mogli da istupimo iako je moguće da nikada nismo istinski ni poželeli niti pokušali.

A znamo veoma dobro šta ih sada čeka. Nakon osnovne škole ide srednja, nakon srednje dalje obrazovanje ili posao, hajde hvala bogu pa barem više nema one grozne vojne obaveze, negde u hodu upoznaće valjda neku srodnu dušu ili će im se barem tako učiniti, mnogi najverovatnije nikada neće ali, dobro, to sad nema veze, oženiće se, dobiće decu, otprilike u isto vreme dobiće i nepovoljne dugogodišnje kredite koji će od njihovih života napraviti pakao, moraće naporno da rade da nekako izađu u susret svim nepravedno visokim troškovima, njihova ljubav istrošiće se vremenom, više neće biti ono što je bila nekada, razvešće se ili neće, razboleće se od terminalne bolesti ili neće, stradaće u nesreći ili neće, jedva će trepnuti okom a već će i njihova deca krenuti u školu. Pa će onda proći još nešto vremena pa će i deca njihove dece krenuti u školu. A oni će gledati na život koji ih sve sigurnije pretiče s lažnom benevolentnošću naprosto zato što im ništa drugo i nije preostalo.

Neki novi prvaci su juče, krenuli u školu. Poželimo im stoga dobrodošlicu u naš svet.

I mnogo, mnogo sreće.