Nama je doma kod kuće došao moj dida sa Šolte. Moji mama i tata su sa mojim didom drinkali kavicu u kužini. Ja sam na podu od kužine slagao slije. Veliki su uz kavicu odvalili ozbiljnu spiku. Moj dida je rekao: „Oćel oni degenerik sa očima od poskoka uvest porez na nekrepnine? Oće! Jel moja kuća na Šolti jedna prilična nekrepnina? Je! Oćul ja sa svojom jadnom i šugavom penzijom moć plaćat porez na tu nekrepninu? Oću kurac!“ Mama je vrtila sa glavom i rekla je: „Skoro nemoguće!“ Tata je vrtijo sa glavom i rekao je: „Teško i neizvodivo!“ Mama je rekla: „Nema šanse!“ Tata je rekao: „Mišn imposibl!“

Dida je srknijo guc kavice iz ćikare i rekao je: „Zato san ja dumao ovako – ako već sa svojon mizerijom od penzije ne mogu plaćat porez na nekrepninu, zašto ja tu kuću ne bi lipo prepisa na ćer i zeta? A? Naravska stvar, samo ako se oni slažu!“ Mama je klimala sa glavom i rekla je: „Slažu se!“ Tata je klimao sa glavom i rekao je: „Nemaju ništa protiv!“ Mama je rekla: „Najvažnije je roditeljima pomoć u nevolji!“ Tata je rekao: „Kad dođe gusto triba podmistit leđa za starije i nemoćne!“

Moj dida je zapalijo španjulet i rekao je: „A onda san dumao ovako – šta je koji klinac njima bolje nego meni? A? Primanja su in zero bez punta! Plaće ćešće ne dobivaju nego šta ji dobivaju! Oblače se ka zadnje štrace! Dave ih četri krebita! Jedu manistru usuvo i rizi na ulje! I plus toga imaju dvoje malešne dičice! Da in sad uleti još i porez na nekrepninu, to bi ih totalno priklalo!“ Mama je vrtila sa glavom i rekla je: „Ajde, čako, pa nije baš tako strašno!“ Tata je vrtijo sa glavom i rekao je: „Malo ti to gledaš previše crno!“ Mama je rekla: „Mislin, hendlamo sa kućnom ekonomijom skroz okej!“ Tata je rekao: „To si malo previše gleda dnevnik pa te bacilo u bed!“

Dida je otpuhnijo dim iz španjuleta u luster i rekao je: „I onda dumam ovako – oćul ja u ovin vrimenima gladi i beznađa zajebat sebe ili svoju ćer? A? Kakvi bi ja to čovik bija da rođenoj ćeri udren kajlu i uvalin je u probleme? A? Pa ne mogu se po stare dane pritvorit u škovacu od roditelja, jebemu mater! Ne mogu bit takvi zločimac! I reka san – okej, podniću tu žrtvu! Zadržaću kuću na sebi, plus vinograd, plus maslinik, ćeri neću dat ni metra kvadratnog, a ja ću onda stenjat i patit pod poreznom diktaturom! Samo da svoje najmilije ne uvalin u trošak!“

Mama i tata su piljili u dida sa zinutim ustima. U kužini je uletila tišinčuga. Samo se čulo kako dida srkuće kavicu. Onda je mama rekla: „Jel ti to nas, čako, malo jebeš u glavu, a?“ Tata je rekao: „Prcaš nas u mozak? Je li, staro prdilo?“ Dida je značajski dignijo ombrve i rekao je: „E svašta san čuja u životu, al ovako nešto nisan! Ja van tumačim kakve sve imate porezne olakšice, a vi meni beštimje i grube riči! Eto, to mi je fala šta se žrtvujem!“

Moja mama je zaškrgućala sa zubima i rekla je: „Znaš šta, čako, meni je najveća olakšica kad te ne vidim i ne čijem! Lipo stoj na Šolti i nemoj mi molinte dolazit dizat tlak!“ Dida je opalijo čudilo: „Šta je sad, jebate?“ Tata je rekao: „A daj, fosilac, nemoj nas više blesirat! Misliš da te nismo ubrali! Složija si nam umobolnu spiku samo da nam moš vadit mast!“ Dida je njemu rekao: „Ne vadin ja nikome mast, zete, nego se ka ozbiljan čovik prilagođavam sistemu!“ Tata je rekao: „Ma kakvom sistemu, majketi?“ Dida je rekao: „Viš da je došlo vrime da moran pomagat vlastitoj familiji tako da joj ne dam ništa! Jel ti misliš da je to lako?“ Mama i tata su opet se zapiljili u dida sa raskobečenim očima. Dida je složijo mrgudnu facu i rekao je: „Čovik se u ovoj zemlji triba ubit od škrtosti da bi prema svojim najmilijima bija darežljiv!“

Onda je moja mama složila kilersku facu i nagnila se prema didu. Onda je ona njemu utiho rekla: „A šta kad jednom partiš, moliću lipo? A?“ Dida je skupijo ombrve i pitao je: „Di kad partim?“ Mama je zarežala: „Pa svi moramo jednom partit, moj gospodine, nemoj se sad pravit tudum! A neš onda moć sa sobom ponit i nekrepninu!“ Dida je rekao: „Ja ne moran nigdi partit! Meni je skroz dobro tu di jesan!“

Tu su se mama i tata zločesto keserili. Onda je mama naperila sa prstom prema uzgor i rekla je: „Ima oni gori šta sve vidi i čuje, he-he… Taj ti je najglavniji poreznik, viruj ti meni!“ Tata je izbacijo očnjake i rekao je: „Igzaktli! Moš nas prcat koliko oš, al njega nemoš zajebat!“ Dida je opalijo čudilo: „Koji gori, jebate?“ Mama je prosikćala: „Znaš ti dobro koji gori!“ Onda sam ja pogledao prema uzgor i rekao sam: „Ali ja ne znam! Koji gori?“ Dida je okrenijo se prema meni i rekao je: „Mama i tata ti polažu neutemeljene nade u luster!“

Onda je moj dida zapalijo novi španjulet i rekao je: „Nemojte mislit da nisan razmatra i tu varijamtu!“ Mama i tata su ukočenili se na katrigama. Mama je zamuckala: „Koju varijamtu?“ Dida je rekao: „Ovako san dumao – ako bi ja kojin slučajem nedajbože umra, onda bi kuća na Šolti ostala mojoj ćeri! Znači šta? Znači da bi povr teške neimaštine još morala plaćat i porez na nekrepninu! Znači da bi joj cila obitelj išla na inkanat! Znači strava i propast! Pa reci pošteno, jel iman ja pravo bit takvi bezdušni roditelj? Jel mogu ispast takvi dušman prema rođenom ditetu?“

Mama je cijuknila: „O čemu ti pričaš, jebate dragi irud?“ Dida je rekao: „Kako o čemu? Pa neću da mi unuk sutra bude gladan kruva samo zato šta san ja neodgovorno riknija!“ Mama je nagnila se prema njemu i pitala je: „Čako, jel ti to možda planiraš da uopće ne umreš?“ Tata je uletijo: „To ti je opcija od kurca! Ko ne krepa vodi se ka nekrepnina! Plaćaće porez na samog sebe!“

Dida je tati rekao: „Lipo san ti reka, zete, da se ozbiljan čovik u teškim vrimenima triba znat prilagodit sistemu!“ Tata je pitao: „Kojem sistemu, čoviče božji?“ Dida je rekao: „Poreznom sistemu, zete! Ako san ja dobro skužija onog degenerika sa očima od poskoka, onda bi najbolje bilo napisat oporuku i ostavit kuću nekome kome želiš najviše zla!“ Tata je pitao: „Ka naprimjer kome?“ Dida je rekao: „Ka naprimjer Republici Hrv…“

Samo onda je mama svom forcom zveknila sa šakom po stolu. Ćikare su se izvrnile i kava se prolila po stonjaku. Dida je dignijo ruke i rekao je: „Alo, alo, zajebava san se! Ne moraš odma skakat i razbivat stvari!“ Mama je arlauknila: „Neš mi se sa takvim stvarima ovde zajebavat, bolesniče jedan!“ Dida je rekao: „Okej, okej! Pa samo san bacija brumu, ženska glavo! Šta odma popižđuješ!“ Mama je dreknila: „Neću takve brume u ovoj kući! Jesi me zapamtijo?!“ Dida je rekao: „Dobro, fajn, nema više zajebancije…“ Mama i tata su gledali u njega koljački. Dida je rekao: „Pa mogli ste odma ubrat da je baza, jebaga ćuk! Mislin, ostavit u oporuki kuću Republici Hrvackoj… To bi stvarno bilo maksimalno glupo!“ Ja sam pitao: „Zašto bi bilo glupo, dida?“ Dida je pogledao u luster i nakeserijo se: „Zato šta će ona umrit pri mene!“

Robi K. (IIIa)