Na tom je sastanku, navodno, insistirao predsednik Putin lično, bez obzira na etikeciju na koju ga je, preko ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Konuzina, oprezno upozoravao budući srpski kolega – Nikolić. Da, naime, ne priliči pravilima međunarodnih odnosa da jedan budući predsednik obavlja ovakve poslove pre formalne predsedničke inauguracije.

Do susreta je, ipak, došlo. Putinova se, očito, ne odbija lako, a kompromisno rešenje je brzo pronađeno – Nikolić će gostovati, kako je odranije planirano, na Kongresu vladajuće ruske partije Jedinstvene Rusije kao jedan od najavljenih govornika, a s predsednikom Rusije će se sastati nakon toga, u srdačnom premda naglašeno neformalnom razgovoru.

I tako, eto Nikolića s Putinom. Ni sâm nikako da poveruje u to, ali sva čuda su moguća – pa zar čitav njegov životni put, uostalom, ne govori intenzivno u prilog tome? Tom prilikom, proveli su najpre desetak minuta pred kamerama i foto-aparatima da bi se potom, s prevodiocima - Putin nema razloga da govori bilo koji jezik osim ruskog u istoj meri u kojoj Nikolić nema znanja da opšti na bilo kom jeziku izuzev srpskog - povukli iza 'zatvorenih vrata'.

Šta se tamo dešavalo i o čemu se razgovaralo, možemo samo da nagađamo. Stoga je kratki snimak javnog dela premijernog susreta dvojice po mnogo čemu neravnopravnih lidera prava poslastica i klasični primer kako u susretima ove vrste mnogo veću težinu od izgovorenih reči ima upravo neverbalna komunikacija.

O govoru tijela

Svi bi trebalo da znamo šta je to - govor tela, stručno 'kinezika'. Za one kojima su baš pred taj čas psihologije javili da im se baba razbolela pa su morali (opravdano) da odsustvuju, reč je o procesu neverbalne komunikacije putem svesnih ili, još češće, nesvesnih gestova koji obuhvata kako telesne pokrete, tako i celokupno držanje, kontakt očima ili izbegavanje istog, gestikulaciju, facijalnu ekspresiju i boju glasa osobe koja se obraća sagovorniku.

U tom smislu, laganje pred očima stručnjaka je gotovo nemoguće jer naši pokreti izdajnički odaju sve ono što se reči koje izgovaramo trude da zamaskiraju. Opšte je poznato da će nevešti lažov često tokom svog neiskrenog narativa dodirivati vrh nosa ili rub uha.

Jednako tako, kao što zna svaki donžuan ovog sveta, žena će nesvesno signalizirati svoju (seksualnu) zainteresovanost tako što će se, flertujući, igrati pramenom kose, ili prstom lagano prelaziti preko ruba šolje ili čaše.

Slično je i s političarima.

Uopšte, gde god da se odvija neka vrsta powerplaya govor tela bez pitanja preuzima primat a upravo tako je bilo i tokom javnog dela nedavnog sastanka Nikolić-Putin. Iako su dvojica predsednika bili odeveni gotovo istovetno, u siva odela i bele košulje s tamnocrvenim kravatama, iako su sedeli ispred dve jako slične zastave od samog početka nije bilo nikakve sumnje u krajnje neravnopravan odnos snaga koji se pred našim očima demonstrirao.

Očito beskrajno fasciniran samom Putinovom pojavom, Nikolić se, prilikom rukovanja, ushićeno i široko osmehivao – krajnja retkost za ovog inače uglavnom namrgođenog čoveka – kao šiparica koja je dobila neočekivanu priliku da se rukuje, pa čak i razmeni rečenicu-dve, sa svojim pop-idolom. Međutim, kako je Putin od samog početka zauzeo opušten ali ipak distanciran, neosmehnut stav, Nikolić je, potamnelih obraza, brzo progutao osmeh. Pogledom je napeto pratio i najmanje Putinove pokrete trudeći se da nasluti šta u kom času treba da učini. Kad su se obojica smestili u stolice i započeli s 'razgovorom' preko ikebane, Nikolić je bio suspregnut kao retko kad pre. Sedeo je visoko podignute glave i ukočenih leđa. Kolena je čvrsto skupio i ruke smestio među butine nervozno vrteći palčevima i kršeći dlanove te konačno, kad više nije znao šta bi s njima, nesigurno ih položivši na kolena. Ostatak 'razgovora' proveo je u toj poslušnoj, đačkoj pozi.

Putin je, s druge strane, bio znatno opušteniji od Nikolića. Blago pognut na desnu stranu, laktom se oslonio o naslon. Obraćao se Nikoliću tihim glasom, staloženo, s prijaznim izrazom na licu. Nikolić je njegove reči primao sa skrušenim strahopoštovanjem, kao plemenski poglavica koji je stigao u pohode velikom caru i suverenu i često klimao glavom pre nego što bi Putin uopšte stigao da dovrši misao signalizirajući da se slaže. Sa svime. Unapred.

Međutim, kad god bi predsednik Putin skrenuo pogled ka njemu naš bi (budući) predsednik svoj mahinalno spuštao. Kao da je hladni bljesak Putinovih svetloplavih očiju jednostavno prejak za njega.

Sve je trajalo onoliko kratko koliko se samo i moglo očekivati. Tako je, eto, proteklo Nikolićevo vatreno krštenje. Bio čovek u Moskvi, održao govor, popričao s Putinom – mislim, može li se, iz Nikolićevog ugla, uopšte dobaciti dalje od toga? Pa i ako nije mogao baš da ga pogleda u oči, neka, prvi mu je put.

S druge strane, što se kaže: the saga continues. Pred Nikolićem stoje daleko izazovniji zadaci od ovog - čitav niz susreta na najvišem nivou kojima će se ovaj političar nacionalističke prošlosti i sumnjive sadašnjosti, pritom bez bilo kakve sofistikacije pa i elementarnog znanja stranih jezika, upoznati s mnogobrojnim svetskim liderima prema kojima ovaj junak gaji, ili je gajio, ili će gajiti – njegov subetički pragmatizam dozvoljava mu sve i svašta - znatno ambivalentniji ili otvoreno netrpeljiv pa čak i neprijateljski odnos. Poput nemačke kancelarke Angele Merkel.

Izazov će za njega biti utoliko veći, a i njegov govor tela biće svakako saobrazan tome.