Već i po najavama štampanim nedeljama pre premijere moglo se naslutiti da će 'Gospođa ministarka' u Frljićevoj režiji da bude vanredan pozorišni događaj. Pre svega, reč je ipak o Nušiću, komediografskoj legendi ovih prostora čija je slava ukinuta nestankom zajedničkog kulturnog prostora, ali koji i dalje živi kao neosporna činjenica, barem u kolektivnoj memoriji onih koji su se osudili na sećanje.

Ali i Nušićeva je tema stalna, a njegova 'pokondirena tikva', jer 'Ministarka' je daleki odjek i Jovana Sterije Popovića, kao da igra vals sa svim bivšim i budućim vlastodršcima, što je čini pogodnom za razumevanje, čak i bez prilagođavanja. Konačno, a možda i prevashodno, tu je i Oliver Frljić, 'reditelj pamfleta' koji može da izazove haos i tamo gde ga nema, i gde ne bi trebalo da ga bude.

Isti reditelj na sebe je već uspeo da navuče bes levih i desnih, i uvek su ga 'oni drugi' tumačili pogrešno, dok je on u nebrojenim medijskim istupanjima više ili manje uspešno najavljivao svoje stavove ili ih objašnjavao, namerno pritom iritirajući uskogrudnije slojeve svoje publike kao i sve one koji u pozorište ne zalaze, ali o njemu imaju svoj sud, koji neretko postaje i 'javno mnenje'. Ovoga puta situacija mu je bila nešto lakša, jer kad se radi u pozorištu Kerempuh, pre znanom i kao Jazavac, donekle je jasno u kakav se tip repertoara i u kakav kontekst ulazi, pa ni napadi ne mogu biti tako žestoki. Radi se ipak o satiričkom pozorištu, kojem već samo ime daje određenu poetičnu širinu, političku nesvrstanost i imunitet.

Jeste da je Nušićev jezik jezik jednog prošlog vremena, od kojeg se čini da nas dele vekovi, ali on je i dalje živ, spojiv sa svakidašnjim pojavama u društvu, aktuelan do koske. Zato on prevashodno cilja na savremenike, one ondašnje i one današnje, koji razumeju da je čak i istorijska politička farsa još uvek politička farsa, jer farsa politike nikad ne prestaje.

Nije zato nikad dockan igrati Nušića, iako u Hrvatskoj Nušića dugo ne beše. Najmanje je zato kriv sam Alkibijad Nuša, a mnogo pre svi oni koji su se proglasili čuvarima tradicije, kao i svi oni koji su pa naredbama tih čuvara dejstvovali i ćutali. Zbog svega toga lepo je čuti da se Nušić u Zagrebu igra kako se u Beogradu igra Krleža. Ne zato što je reč o istome, nego baš zato što postoji razlika.

U Frljićevoj režiji celi Kerempuhov ansambl diše kao jedan, i belodano je jasno kako nije reč tek o manjevrednim izvođačima koji su spremni samo na šalu, već o grupi koja pod ispravnim vođstvom može da uradi i mnogo više. Pre svih, tu je Elizabeta Kukić, glumica koje nema toliko često na sceni, ali koja je punokrvna heroina kad to treba da bude, kao i raskalašena 'ministarka' kad od nje to zahteva komad. Uz njenu dramsku težinu, sve što naprave Borko Perić, Mario Mirković, Linda Begonja i Hrvoje Kečkeš, ili Dean Krivačić kao gost, čini se lako, ali nije. Pogotovo kad je reč o Frljićevoj režiji, koja je uvek tačna, inspirativna i za izvođače zahtevna na način koji gledalac ne mora da primeti, ali mu se uvlači pod kožu.

Bezuslovni i beskompromisni karakter ove predstave daje da se misli o budućnosti pozorišta kao umetnosti koja uspeva da ne podlegne pritiscima dnevne politike, i biva izrađena prevashodno sredstvima umetničke kreacije ili, tačnije, na krilima mašte. Kad celi ansambl na ovakav način diše sa svojom upravom i svojim rediteljem, oni ostvaruju pravo na uspeh koji niko ne može da im otme.

Jedna od retkih zamerki ovoj predstavi bila bi ta što u programskoj svesci nije naveden i autor, ili autorka, prevoda. U svakom drugom slučaju, bila bi to neprimetna greška, ali ovde ona ipak ima posebnu težinu. Znači li to da prevodioca/prevoditeljku treba kriti, ili da prevod s naših zajedničkih jezika ipak i nije – prevod?

U tom smislu, prirodno, ne sme da se zaboravi ni Teatar Ulysses koji je upravo koliko već ovoga leta igrao Nušića u kroatizovanoj verziji Miljenka Jergovića, kako bi stvorio kvalitetnu podlogu za ovu i ovakvu, nipošto i 'ovakvu', 'Gospođu ministarku'. Lep je to bio početak, ali je kraj još lepši, jer baš titlovanjem predstave na čisti hrvatski i Frljić i pozorište Kerempuh dokazuju koliko je pogrešno komad, autora ili publiku deliti po jezičnim osnovama.