Kao što svakako i sami veoma dobro znate, krajem februara tekuće godine članice Pussy Riot, njih desetak, izvele su u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi svoj umetničko-aktivistički performans tokom kojeg su se popele na oltar i odsvirale pesmu 'Punk molitva' u protest protiv ponovnog izbora Putina za predsednika Rusije ali i protiv mnogo toga drugog što ih, po sopstvenom priznanju, ljuti i žalosti u današnjem ruskom društvu. Svojom 'blasfemičnom' molitvom i stihovima poput 'Device Marijo, majko Božja, ukloni Putina, ukloni Putina, ukloni Putina/Device Marijo, majko Božja, postani feministkinja, postani feministkinja' ili 'Patrijarh Gundjajev veruje u Putina/ bolje bi ti bilo da veruješ u Boga, kučko' uspele su da razjare mnoge ali i da ujedno demonstriraju da je direktna akcija kroz dobro promišljen, hiperskandalozan umetničko-politički performans, uz neophodnu količinu nerava od čelika i snage da se podnese sve što za takvom jednom provokacijom može da usledi (a usledilo je, nije da nije, i to u velikom stilu), u stanju čitav svet da pomeri iz temelja. Upravo to se dogodilo.

Međutim, da Pussy Riot ovim nisu učinile ništa novo nije potrebno posebno naglašavati. One su naprosto odavno poznati recept primenile na najbolji mogući način i rezultat je (ponovo) bio eksplozivan. Mene je njihova akcija po mnogočemu podsetila na legendarnu provokaciju koju su u pariskoj katedrali Notre Dame davne 1950. godine izveli mladi pripadnici Letrista, neoavangardističke pesničke grupe koju je predvodio Isidore Isou i koji su bili vrsta kolevke za buduću, još znatno radikalniju Situacionističku Internacionalu Guya Deborda.

Na uskršnju nedelju pre čitave šezdeset dve godine, naime, letristički pesnici Serge Berna i Michel Mourre pojavili su se u katedrali Notre Dame odeveni u svešteničku odeću. Mourre se popeo iza oltara i pred zbunjenim vernicima, kojima je trebalo nešto vremena da shvate šta se događa, održao molitvu koju je napisao Berna optužujući 'Univerzalnu katoličku crkvu za smrtonosno skretanje naše životne snage prema praznom nebu (...) za prevaru (...) što truje svet svojim turobnim moralom i predstavlja živu ranu na raspadnutom telu Zapada...'

'Uistinu, ja vam kažem', grmeo je Mourre s oltara Notre Damea te uskršnje nedelje 1950, 'Bog je mrtav', pozivajući vernike da iziđu 'u tragičnu i oplemenjujuću pustinju sveta'.

Okončavši svoju letrističku diverziju Berna i Mourre su, prilikom strateškog povlačenja, za dlaku izbegli linč kad je na njih spontano nasrnula razjarena gomila. Ipak, interesantno je napomenuti da u Francuskoj davne 1950. niko zbog svega toga nije zakonski nastradao, da niko nije osuđen, a čitava se stvar pretvorila upravo u ono čemu su se mladi provokatori iz Letrističke Internacionale i nadali: u užarenu javnu debatu u koju su se, barem na trenutak, uključili najistaknutiji intelektualci i s levice i s desnice, kao i svi tadašnji mediji, a preko njih i gotovo čitava Francuska.

Iako uhapšene članice banda Pussy Riot nikada nisu spomenule ovu čuvenu letrističku akciju veza koja se tu uspostavlja je svejedno neosporna. Niz prelivajućih kulturnih, subkulturnih, subverzivnih i kontrakulturnih uticaja, od Letrista preko Situacionista i njihove veze sa radikalnijim strujama studentskih protesta '68 pa opet preko tinejdžerske pobune punka sedamdesetih i čitave jedne osobite kulture mladih koja je tada nastala i koja u globalnim odjecima i na različite načine živi do danas, doprinelo je, o blagodeti globalizma!, da odjek davnašnjih letrističkih provokacija stigne i do moskovskih devojaka godine 2012.

Pussy Riot su, uostalom, u više navrata izuzetno elokventno ukazivale na sopstvene uticaje. Pored bendova druge generacije britanskog punka poput Angelic Upstarts ili Cockney Rejects, ili američkog underground Riot grrrl pokreta trećeg talasa feminizma iz devedesetih koji je odlikovao tvrdi diskurs, sklonost ka političkoj akciji i društvenom aktivizmu kao i nestandardni ženski imidž, njihovi su uzori ujedno dolazili i s raznih drugih strana.

U svom sjajnom govoru na samom kraju sudskog procesa 10. avgusta Nadežda Tolokonjikova je, pored mnogo toga drugoga što je tom prilikom poručila sudu i javnosti, Pussy Riot i sve njihove koncerte-akcije dovela u direktnu vezu s provokativnim aktivnostima pod Staljinom tragično stradalh ruskih pesnika, vizionara, provokatora i ludaka iz grupe OBERIU (Danil Harms, Aleksandar Vedenski, Nikolaj Zablocki itd.) posebno ističući Vedenskog kao svog principijelnog uzora i učitelja.

'Pussy Riot su učenice Vedenskog i njegove naslednice', rekla je Tolokonjikova. 'Njegov princip 'lošeg ritma' je i naš.'

Reč je o uverenju Vedenskog ali i drugih oberiuovaca da se u raljama ideologizovanog, totalitarnog mehanizma jedini pravi smisao sadrži u njegovim suprotnostima: fantazmagoriji i besmislu. Kao kontra-produktivan, anti-socijalan i društveno neprihvatljiv, loš ritam je zapravo jedini pravi, jedini dobar i moguć ritam. Ritam nepristajanja i ritam pobune.

U mračno doba Moskovskih procesa i samog zenita Staljinovih čistki u osvit II svetskog rata pesnici oberiuisti životima su platili ono što su propovedali i dosledno živeli. Bili su, doslovno rečeno, zgaženi. 'Ono što ne može biti objašnjeno naš je prijatelj', tvrdio je Aleksandar Vedenski. Jednako je tačno da je Ono nešto drugo što takođe ne može biti objašnjeno naš najveći neprijatelj.

Upravo Ono je Vedenskom, kao i Harmsu i drugima, konačno došlo glave.

Bilo je to naprosto takvo doba.

Mašina je pokvarena

U savremenoj Rusiji, koja je pod Putinom uspešno objedinila sve ono najgore što brutalni kapitalizam u sadejstvu s lokalnim totalitarnim nasleđem može da ponudi, tri članice Pussy Riot, pankerke i političke aktivistkinje (koje su sve što su radile na kraju krajeva radile isključivo gitarama i stihovima i vunenim fantomkama u duginim bojama i jednako šarenom odećom te provokativnim, ljutim ali takođe zabavnim kratkim performansima u kojima niko nikada nije stradao, naprotiv) za svoju dvominutnu akciju u crkvi dobile su po dve godine teškog rada u nekakvoj guberniji bogu iza nogu kao u ruskom romanu.

Princip 'lošeg ritma', ključ za razumevanje načina na koji Pussy Riot misle i funkcionišu - pokazalo se to mnogo puta do sad a pokazuje se, eto, i dan-danas - izuzetno se skupo plaća. Samo pokušaj da ustaneš iz gomile, usudi se da se krećeš uz struju, da plivaš uzvodno, pokušaj da se ponašaš nelogično, buntovno, izazivački, pokušaj da na bilo koji način narušiš ritmički hod mašine - i mašina će te pre ili kasnije izolovati i onemogućiti. To znaju svi istinski borci za pravdu i pravi revolucionari. I nije tu, da se ne zavaravamo, reč samo o Pussy Riot i samo o Rusiji. Princip 'lošeg ritma' nešto je što je malo koja država na svetu spremna dugo da toleriše.

A Rusija i sav njen kapacitet za vazda nenadmašno sistemsko ludilo – ludilo 'dobrog ritma' - najjasnije se reflektuje u činjenici da je sud u Moskvi istog tog petka 17. avgusta doneo još jednu presudu koja će svakako imati dalekosežne posledice po rusko društvo u celini. Govorim, naravno, o zabrani održavanja Gay pridea, ili bilo kakve slične manifestacije, u narednih nebuloznih stotinu godina, od marta 2012. do maja 2112. godine. Okolnost da je ova sudska odluka bez presedana donesena istog dana, praktično istovremeno kad i nepravedna presuda članicama Pussy Riot, ruske sudove ostatku sveta prikazuje kao okrutne i paranoične dodatno doprinoseći inače prilično lošem imidžu ruske države i društva pa i svevidećeg predsednika Putina lično.

Pa računam - svime ovime oni mogu samo da izgube. Mnogo više nego što mogu da dobiju.

Možda je to jedan od prvih jasnih znakova da je mašina pokvarena i da sve sigurnije radi protiv sebe.

A moguće je, naravno, da i oni imaju neku svoju računicu.