I ranije za prvih dvadesetak godina austrijske okupacije, bivalo je da mladići iz kasabe odlaze na studije, ali niti su bili u ovolikom broju ni nadahnuti ovim duhom. Nekolicina je za ta prva dva decenija svršila učiteljsku školu u Sarajevu, a dvojica, trojica pravo ili filozofiju u Beču, ali sve su to bili retki izuzeci, skromni mladići koji su tiho i neprimetno polagali svoje ispite, a po svršenim studijama gubili se u sivoj i nepreglednoj vojsci državne birokratije.

Ali od nekog vremena broj studenata iz kasabe naglo se uvećao. Uz pomoć nacionalnih prosvetnih društava sada već odlaze na univerzitete i seljački sinovi i deca sitnih zanatlija. Još više se promenio duh i karakter samih studenata. To više nisu oni nekadašnji studenti iz prvih godina posle okupacije, krotki i bezazleni mladići, predani svaki svojim studijama u najužem smislu reči. A nisu ni obični kasabalijski meraklije ni nekadašnji momci, buduće gazde i esnaflije. To su novi ljudi, koji se školuju i vaspitavaju po raznim gradovima i državama i pod različitim uticajima. Iz velikih gradova, sa univerziteta i gimnazija na kojima uče, ti mladići dolaze zasenjeni osećanjem gorde smelosti kojim prvo i nepotpuno znanje ispunjava mladog čoveka, i poneseni idejama o pravu naroda na slobodu i čoveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo.

Sa svakim letnjim raspustom oni donose slobodoumna shvatanja društvenih i verskih pitanja i zanos oživelog nacionalizma, koji je u poslednje vreme, naročito posle srpskih pobeda u balkanskim ratovima, porastao do opšteg verovanja, a kod mnogih mladića do fanatične želje za delom i ličnim žrtvovanjem. Sa svojim urođenim kasabalijskim osobinama oni su odlazili u taj svet, birali manje-više sami, prema svojim sklonostima, trenutnim raspoloženjima ili ćudima slučaja, predmet svojih studija, vrstu svojih zabava i krug svojih poznanstava i prijatelja.

U većini oni nisu mogli ni umeli da obuhvate i zagrabe mnogo od onoga što su uspevali da vide, ali nije bilo nijednoga koji nije imao osećanje da može da zahvati gde god hoće i da je sve što prigrli njegovo. Život je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobođena čula, za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige, koji nisu poznavali granica. Svi su putevi pred njima, otvoreni, pukli do u beskraj; na većinu od tih puteva neće oni nikad ni nogom stupiti, pa ipak opojna slast života bila je u tome što su mogli (bar u teoriji) slobodno da biraju koji hoće i smeli da posrću od jednog do drugog.

Sve ono što su drugi ljudi, druge rase, u drugim zemljama i vremenima, postigli i stekli u nizu naraštaja, u toku vekovnih napora, po cenu života, ili odricanja i žrtava, većih i skupljih od života, sve je to ležalo pred njima kao slučajno nasledstvo i opasan dar sudbine. Izgledalo je fantastično i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su mogli da čine sa svojom mladošću šta hoće, u jednom svetu gde su zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni, primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su mogli da misle kako hoće, da sude o svemu, slobodno i neograničeno; oni su smeli da govore šta hoće, i za mnoge od njih te reči su bile isto što i dela, one su zadovoljavale njihove atavističke potrebe za junaštvom i slavom, silovitošću i razaranjem, a nisu povlačile za sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog izrečenog. Najdarovitiji među njima prezirali su ono što je trebalo da uče i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne znaju i zanosili onim što je izvan njihove moći. Teško je zamisliti opasniji način da se uđe u život i sigurniji put ka izuzetnim delima i ka potpunom slomu.