Jelenin post prenosimo u cijelosti:

Gledala sam jednu od Trampovih konvencija...

I... Izašao je na scenu momak na štakama... Teško je hodao. Svi prisutni su ustali da ga pozdrave...
Predstavio se kao čovek koji vodi klub 'Jedan posto' ali nisu u pitanju milijarderi kojih je takođe bilo u toj sali...

U pitanju su ljudi koji su imali jedan posto šanse da se oporave od povrede koju su doživeli.

Zainteresovalo me posebno jer ja sam eto jedna od njih.

U Americi, on je heroj... On otvara velike sportske događaje, dobija ovacije i poruke podrške i ohrabrenja, služi kao primer...

Imao je saobraćajku i povredu kičme. Nižu od moje... Što u ortopediji znači 'lakšu' iako je to vrlo nezahvalno reći jer se radi o jako teškim povredama...

Heroj. Jeste. Ja znam kroz šta je prošao. Mi smo 'medicinski fenomeni'.

Od svih stvari koje sam htela da budem u životu to sigurno nije bila jedna od njih, ali šta je tu je... Iz nekog razloga to je moralo tako. Sa tim sam odavno našla mir.

Ali, gledajući njega kako drži govor i kako ga ljudi poštuju setila sam se par slika...

Setila sam se kako su mi u Zmaj Jovinoj ulici vikali 'Nauči da hodaš!'

Setila sam se 'invalidna kalašturo' 'iskompleksirana zbog noge' 'kad ćeš na remont?'

Setila sam se još dosta ne baš ohrabrujućih stvari za ovih osamnaest godina kako živim drugačije.

Ne mislim da treba da budem dočekivana ovacijama zbog svog oporavka. To i nije moj podvig, ja sam samo htela da ozdravim...

Ali, znam da ima kod nas još slučajeva poput mog. Povređenih, usporenih, kojima je teže, koji nisu krivi ni za šta a bore se da budu ravnopravni deo društva.

Treba ih ohrabriti. Malo je potrebno...