Portal Ravno do dna objavio je reakciju Branimira Johnnyja Štulića povodom objave autobiografije Borisa Leinera 'Sve bio je ritam' (Sandorf) koja sadrži dosad neispričane priče o Štuliću i drugim velikanima domaćeg rocka, poput Darka Rundeka i Josipe Lisac. Knjigu sutra navečer promovira u zagrebačkom Vintage Industrial Baru.

Leiner (Čakovec, 1957.) u povijest rock'n'rolla ušao je kao bubnjar Azre, a zatim se angažirao u nizu važnih hrvatskih glazbenih projekata poput Naturalne mistike, Vještica, Šo!Mazgoona, Aerodroma, Haustora i drugih. Zadnjih se godina uz glazbu usporedno sve više bavi i kiparstvom.

Štulić je reagirao na neobičan način - u stihu, dijelom na ćirilici, a portalu Ravno do dna demantij je dostavio njegov odvjetnik. U tekstu Leinera optužuje za krađu i laži, nabrajajući brojne instance tijekom njihova poznanstva u kojim ga je Leiner naovdno zakinuo. Naziva ga biranim riječima poput 'krapinski pračovek' i 'kopile', a navodi i da mu je u više navrata krivotvorio potpis te da njegove radove pripisuje sebi. Štulićev demanti prenosimo u cijelosti.

'A tako i Lajner izda kњižicu pod naslovom Sve bio je ritam, dakako Џonijev, jer ne samo da sam forte tê grube i vulgarne bљuvotine, nego je i doslovno moj ritam svirao, koji sam pronalazio i њemu postavљao, mimo toga što sam sve plaćao i zverovu opsednutom nezajaznim kompleksima bitisaњe omogućavao, da ne spomiњem ime, jer na teatarskim pozornicama svi primećuju glasnika ili majmuna za razliku od kraљa. Tek libido je srž tog uratka. Međutim, otkako znam њegove domete, i premda je životiњa, ipak moram reći da je sve to, barem što se mene tiče, mornarska priča, pogotova zato što mu je život prazna ploča, budući je bio i ostao nula. A takva su mu i iskustva, koja nadoknađuje lažima. Imenovaću tê nepostojeće zgode.

Lajner navodi punih deset godina odanosti (plaćene), ča se nominalno rasteže od sedamdeset devete do maja osamdeset druge – tri godine i pet meseci. Drugi deo je od jula osamdeset treće do kraja februara osamdeset četvrte, osam meseci, dakle, četiri godine i mesec dana. Zatim provede sa mnom u Holandiji godinu i po, i godinu i dva meseca osamdeset sedme i osme – od jula osamdeset sedme do septembra osamdeset osme. Ukupno šest godina i devet meseci. Nije deset. Laže i zna to veoma dobro. No u stvarnosti je to godina i po u Holandiji, plus godina i dva meseca sveg ostalog u Jugi – nastupa, proba, snimaњa, dakle, viđeњa na dnevnoj bazi – sve zajedno uvrh glave dve godine i osam meseci. A u Holandiju ga uzeh samo zarad održavaњa svoje sviračke forme, a ne da uspem na Zapadu, kako on proda tu priču, ktome ne samo da mu je sve bilo plaćeno i da je živeo kao bubreg u loju, već mi je i puno novca ukrao, budući se kao lopov rodio. A uhvatih ga i kako mi krivotvori potpis šaљući dopise u moje ime. Majmuna možeš naučiti svirati i pevati, međutim, ne možeš od њega čoveka načiniti, niti imade potrebe, sve da je i Krapinski pračovek, a baš takav je Lajner, koji čak i to prezime ukrade, budući se rodi kao kopile. Loše je karme i sve oko њega stradava, dabome. Nadaљe, ja nisam tekliča Pađena k њemu slao – postavu sam posle zadњeg nastupa na Šalati raspustio, i on je mesecima znao da je izvisio, otkako ga očima videti nisam mogao, pretpostavљam da je kasnije Pađena na svoju ruku pitao o čemu se radi i taj odgovor čuo. Niti je tâ turneja Zadovoљštine, osamdeset sedme/osme uopšte bila nesretna, niti je atmosfera u sastavu bila loša zbog kritičara i menaџera; Lajner je kao bubњar odavno bio mrtva riba, sve otkad mu prestadoh deonice postavљati, niti je u četvorci bilo potrebe za tim, mimo toga što nikakve veze sa glazbom nema. U trojci mi je trebao bubњar poput onog iz Mapeta po imenu Enimal, i tako sam komad režirao, odnosno aranžirao. Kad se komad uљudio, Lajner je kao riba na suvom ostao, što je ovim kњiževnim uratkom potvrdio.

U sledećoj sličici pomiњe zgodu iz Љubљaњe, februara sedamdeset devete, međutim, sastav Aerodrom nije sa Azrom bio tom prilikom, nego tačno godinu dana kasnije. Sećaњe ga ne služi najboљe, što neprekidno pokazuje. A tako i u trećoj crtici stavљa bosanske tehničare u osamdeset prvu umesto u osamdeset treću. Petu pričicu o menaџeru završava navodom da je taj u dramatičnom noćnom susretu na mostu, ispod kojega se propiњalo i pjenilo more, donio aktovku punu naše love.Ja o tome ništa ne znam, mora da je laž, pošto sam ja vodio posao i niko drugi. Uostalom, sve to o zmiji, kao i o tom menaџeru, dozna od mene. Idi!

U sledećem umetku Sjemeništarka Jedan gadno i grubo laže. Niti je on meni ikad ikakve cure dovodio, niti sam ja ikad išta s њima po svlačionicama imao, niti sam ikad pred Lajnerom ikome išta u grlo nabijao, sem što sam ga pepeљarom zatući hteo, a tako bi se i zbilo da mu Pađen nije život spasio. Što se mene tiče, jedan bolesni helot maњe, moj prijo.

U Pozornici kaže u množini da smo lokalnog menaџera angažirali, s čime on ništa nije imao, jer u svojoj Azri sam ja poslove vodio. To rušeњe bine se zbilo februara osamdeset četvrte u Osijeku, a bas je Remo Kartađine svirao – rekao bih da se Lajner toga ne seća samo zato jer bi ga Remo na uzici vodio.

U sledećoj priči њegovog odlaska u vojsku ovo veli: Umjesto da odemo u Ameriku, gdje nas je pozvala kazališna trupa Љubiše Ristića… Њih niko nije pozvao, sami naprave glasinu od toga; ja sam im nešto o tome zucnuo, a oni se toga uhvatili, kao da bi, da nije vojske, išli, no radilo se o meni, ja sam Azra, a put se ktome i plaćao, sudelovaњe me dvadeset hiљada baksi koštalo. No Lajner uvek moje našim zove, kad je ionako na gotovo došao, pa mu je sve bilo osigurano, a ja velikodušne ruke, tako da ne čudi što mњije da je ono što nije.

Što se Garaže tiče (ja sam im pomogao naći taj unajmљeni stan na Zelengaju koji sam, došavši osamdeset sedme, i iznajmio, da bi ga on i daљe, opako lažući, svojim zvao), doista se ne sećam da je ikakva cura došla, a kamoli da sam ikad sa Lajnerom zajedno jebao, ako sam mu katkad komade i prepuštao, tu se, dakle, svojim prљavim mozgom, ako ga uopšte i ima, sem za laži i prevare, poslužio. Opet, to za guraњe u povijest preko svojih tomova znadoh upotrebiti, ali ne tom zgodom. On naprosto slaže kolaže iz svoje mašte sa jednim ciљem – nastaviti tamo gde je sa šahovnicom i započeo i stao.

U Autobahnu nije bilo izvučenih pištoљa, ako su ruke na drškama i imali, niti su se policajci iza vrata skrivali, a kamoli besno derali, niti je bilo ikakvog pretraživaњa, naprosto shvate i sami da sam zaspao, a helot se nadzoru oteo. No ovde se pera prihvatio.

A u Tušu nadmaši samog sebe, otkako sam ja bio pod tušem sa komadom, kojeg on zarad nekog razloga izbaci iz priče i zameni sa sobom. I nisu mu samo datumi u nesvesti, nego su mu proizvoљne i reči kojima se slobodno služi, pridajući ih meni, koliko i tobožњi pohvalni ton, koji je tu samo zato da to izmišљeno i lažno više do izražaja dođe, odnosno da њime skrije čisto zlo svoje loše karme, jer i dušu bi ti pojeo, lečeći svoje divљaštvo, samo da može. Rečju, patološki lažov, mašti na voљu, na primer, nikad me u Prištini nisu dočekala dvojica iz Centralnog komiteta u sivim odelima, čoče.

Sledeći dobar primer kako on proizvoљno spaja i rašiva – lažući dakako – je iz crtice o Malnaru. U њu je ubacio sve one za koje je znao, pošto ga niko u moje vreme, kao ni sada, nije jebao pet posto. Ja sam Malnara površno iz ranih osamdesetih poznavao, ali sam ga samo dvaput posetio, i oba puta me Pađen do њega doveo, čini mi se jednom osamdeset osme, a drugi put devedesete – to zakљučujem po tome što su sa Malnarom tih godina bile dve različite žene. Lajner nikad sa mnom nije bio kod њega, dakle, otpada da sam bio Malnarov vrač, koliko i da sam mu na nerve išao, ako se već takav Lajneru i pokazao, mada sumњam da ga je Lajner ikad video, sem na televiziji, dakako. Lajner je nezajazan prepoznavaњa svog ništavila, koliko je i gladan svega ostalog, od hrane do žena, a zbog tê gladi će sve učiniti, seveda. Inače je umilna trakavica, ne pripaziš li, nikad se nećeš glista lišiti, pa će ti ribiči društvo činiti i govance ti uz mornarske priče i dobru kapљicu iz šupka vaditi. Eto, vidite, upravo takvim se izrazom odlikuje, nije li? I kao što moje svojim zove, tako i ono što dozna od mene, boљe rečeno mrvice sa moje trpeze, prikazuje kao vlastito iskustveno saznaњe, i onda na tome i oko toga gradi – uz pomoć prљave mašte i pokvarenih strasti – svoje masne ispљuvke. Ali od њegovih laži se živeti ne može. Na primer, nikad nijedan grudњak nije pao na binu, niti lećahu papirići sa telefonskim brojevima, možda jedino koji osamdeset druge za beogradskih februarskih nastupa, ali ritam sekcija je uvek, što se toga tiče, bila zadњa rupa na svirali. Navedoh samo њegove laži, preko poluistina tog neandertalca prelazim', napisao je Štulić.