Dalmatinska ljutika autohtona je sorta (Allium cepa var. Viviparum) čije busenje krasi škrape s malo plodne zemlje i bez puno vlage, a proljetna jela od samoniklog bilja nezamisliva su bez nje.

Iako po izgledu jako sliči na mladi luk, ona je njegov blizak rođak, ali s puno profinjenijim okusom i mirisom.

Glavica joj je duguljasta za razliku od one luka kozjaka s kojim je često znaju pomiješati. Ljutika ima kruškolike lukovice koje rastu zajedno te zelene, duge i uske šuplje listove i umjereno je ljuta. Iako je ovo biljka kamena i vrućeg podneblja, jako dobro podnosi niske temperature, a za razliku od luka može se dulje čuvati jer ne klija tako brzo.

U hrvatskoj je gastronomiji nažalost slabo zastupljena. Šteta, jer joj je okus puno blaži i nježniji od luka, ali intenzivniji od vlasca što jelima daje daleko profinjeniji okus. Smatra se najfinijim članom iz porodice luka, a u vrhunskoj gastronomiji nezaobilazan je sastojak rafiniranih klasičnih umaka bérnaise, espagnole ili pak onih na bazi gljiva ili vina.

Koristi se sirova i u salatama, ali i marinirana, najbolje u domaćoj kvasini. Sjajan je izbor za temeljce i fine paštete, a odlično se slaže uz suho meso.

Kao i sve ostale vrste luka prepuna je antioksidansa i ima brojna ljekovita svojstva. Svježa ljutika pojačava apetit i pomaže kod probave, smanjuje povišen krvni tlak i razinu kolesterola u krvi te upalne procese povezane s reumatoidnim artritisom i prehladom.

I ljutika je bogata dijetalnim vlaknima, vitaminom C, B6 i flavonoidima i mineralom u tragovima - kromom koji pomaže u staničnoj reakciji s inzulinom.