Danas pada kiša. Ne pada onako jako sa vjetrom već baš nekako blago, toplo, plačno. Jako smo iscrpljeni zadnjih dana i sinoć smo pokušali odspavati da skupimo snage za danas ali nije išlo. Ipak smo se morali vratiti u bolnicu i biti pored nje jer kad je gledamo, tek onda odmaramo i tek smo tada smireni. Znali smo da je ovo dan za opraštanje od naše male ljubavi i htjeli smo biti što duže sa njom. U životu sam premalo plakao a danas sam isplakao sav onaj dug u suzama iz prošlosti. U 0.20 ili u 5.20 sati po našem vremenu naša mala duša je napustila svoje izmučeno tjelo. Otišao je strašni tatin i mamin lav i pridružio se svom čoporu malih lavova koji su otišli prije nje. Otišla je među svoje male prijatelje ćelavih glavica i tužnih umornih očiju, nadamo se u jedan bolji i sretniji svijet. Išla se igrati sa Ivanom, Nikolom, Katjom, Garackim i svim onim malim mučenicima koji su otišli prije nje.

Skinuli su okove sa našeg malog galiota jer je njena lađa došla do svoje mirne luke. Napokon je slobodna. Bez inekcija, bez lijekova, bez suza i boli. Umrla je na našim rukama i pored naših srca koja će do kraja života biti ispunjena ljubavlju i uspomenama na nju. Spavaj mali umorni strašni lave. Vole te tata i mama.