Osim što je bio genijalni fizičar, Albert Einstein se i znao upečatljivo izražavati, o čemu svjedoče njegovi brojni poznati citati, primjerice onaj o beskonačnosti svemira i ljudske gluposti ('Ali za svemir nisam još siguran', dodao je ironično Einstein.). Tako je u pismu kolegi iz 1915. Einstein konstatirao da znanstvenici griješe na dva načina – prvi je kada slijede pogrešnu hipotezu, zbog čega ih treba sažalijevati, a drugi je kad su im argumenti pogrešni i šlampavi, zbog čega ih treba istući. Zanimljiva knjiga 'Brilliant Blunders' Marija Livija pak pokazuje da se ni sam Einstein ne bi dobro proveo po vlastitim pravilima, jer je znao biti vođen pogrešnim hipotezama, a jednako tako i nuditi pogrešne, šlampave argumente.

Publicist Mario Livio zato napominje: 'Više od 20 posto Einsteinovih radova sadrži greške ove ili one vrste. U nekim slučajevima se dogodilo i to da su se u argumentaciji potkrale greške, ali je konačni zaključak ispravan. To je česta osobina velikih teoretičara: vodi ih intuicija, a ne formalizam.' Einstein naravno nije jedini znanstveni velikan koji je oko nekih stvari bio u krivu, pa se u knjizi detaljno obrađuju još petorica - lord Kelvin, Linus Pauling, Charles Darwin i Fred Hoyle.

Ne treba ni zaboraviti da su znanstvenici često tašta bića, pa neki svoje greške nisu nikad priznali, čak ni nakon što je dokazano da su bili u krivu. Stoga treba izdvojiti slučaj Linusa Paulinga, dvostrukog dobitnika Nobelove nagrade, koji je radio na otkrivanju DNK. U svojim je eksperimentima napravio nekoliko pogreški, a vodile su ga i neke pogrešne pretpostavke, te su DNK otkrili Francis Crick i James Watson, objavivši znanstveni rad o tome 1953. Pauling ih je ubrzo posjetio, pogledao njihov rad, te im odmah rekao kako je on bio u krivu, a oni u pravu. Još bolje, uskoro je to i javno izjavio, da ne bude nikakve sumnje.