Nalazimo se u kafiću Drito na zagrebačkoj Knežiji, utvrdi koja je dio malog carstva koncertno-izdavačke kuće yem i utočište za prvake nove trap scene. Ovom se prilikom dogodio svojevrsni takover od strane bratske koncertne agencije LAA. Naime, Luka Racić i Zoran Zarubica iz benda Buč Kesidi, puleni potonjih, našli su se u Zagrebu kako bi što bolje ispromovirali koncert na Šalati koji je na rasporedu 27. svibnja. Zasad sve ide glatko - ulaznice se dobro prodaju, interes medija je toliki da dečke nalazimo iscrpljene od davanja mišljenja o svemu i svačemu, jer tog smo im dana šesta redakcija po redu, no ne i zadnja. Oni su već zvijezde pa je logično da su fashionably late, iz zvučnika udara novi Lil Yachty, a fotograf je pomalo nervozan. Ipak, momci se naposljetku smještaju u stražnju prostoriju, konobara molimo da smanji muziku i intervju može početi. Sve je dobro do trenutka u kojem ih pitamo o drogama koje spominju u svojim pjesmama i o mizoginiji za koju su optuženi u jednom od brojnih tekstova povodom njihove "eksplozije", na što su bez komentara, ali se nakon blagih turbulencija intervju nastavlja i sretno privodi kraju. Popričali smo o zagrebačkoj publici koja ih jako voli, pandemiji koja ih je usporila u rastu, blagodatima života u Pančevu, filmskom i glazbenom ukusu i njihovoj nesvakidašnjoj produkciji.

Za početak, moram vas pitati – što radite u Zagrebu? Koncert na Šalati je tek za tri mjeseca.

Luka: Moramo se spremimo, moramo na vreme. Imamo sad gomilu intervjua, oko novog albuma i koncerta.

Zoran: U fazi smo promocije "Skupi snagu" singla i spota koji treba da izađe u subotu 25. februara. Spot će da bude baš strava. U suštini, promovišemo i gledamo lokacije za novi spot u Zagrebu. Otišli smo i da vidimo malo Šalatu, kako izgleda, prostor…

Luka: Mislim, nije loše da sednemo i popričamo s ljudima koji se još bave time. Ima tu dosta stvari koje treba da se reše. Najozbiljnije bi trebalo da bude dosad.

Prema dostupnim informacijama, prodaja ulaznica za Šalatu ide sjajno i koncert će, po svemu sudeći, biti rasprodan. Osjećate li tremu zbog toga? Pozornica je to na kojoj se ne usude svirati ni mnoga etablirana imena. Primjerice, Pipschips & Videoclips, vjerojatno najzagrebačkiji aktivni bend, se tek nedavno, nakon godina oklijevanja, odvažio svirati tamo.

Luka: Mi to uglavnom pretvaramo u pokretačku energiju, da malo zagazimo u nešto nepoznato i u nešto malo veće nego što bismo bili sigurni, ali prosto jer verujemo – to nam pomaže dosta da rastemo, uvek mora da postavimo viši cilj. Obzirom na to da smo bili jako zadovoljni kako su prošli koncerti u dvorištu ALU, videli smo da postoji potražnja u Zagrebu, videli smo da ima publike i to je stvarno super prošlo. Okej, šta je sledeći korak? Nije 100 posto siguran, nego će nam dati malo prostora da radimo, i da se potrudimo i da nam malo bude frka, ali da nas zapravo motiviše, da nas gura da porastemo.

Zoran: Šalata je veliki izazov, pogotovo za mali bend kao što smo mi, budimo realni – na početku smo karijere. Ali moraš da praviš rizike da bi mogao sebe nateraš da odeš korak dalje. Moraš konstantno da izlaziš iz zone komfora i mislim da mi to radimo, ne samo u muzici, nego i u potezima koji su organizacionog tipa. Svaki od ova tri koncerta koje smo najavili su prilično velik zalogaj za nas u ovom trenutku, ali mislim da imamo super plan, dobre nove singlove, dobre spotove koji mogu to da dopune i publiku koja je željna da nas čuje, pogotovo zato što smo napravili pauzu od skoro dve godine, i od ALU-a, i od koncerata u Beogradu i Novom Sadu.

Logičan je to korak nakon pet rasprodanih koncerata zaredom u Zagrebu. Kako ste doživjeli to iskustvo?

Luka: Strava! Pošto dugo nismo mogli da imamo koncerte, vratili smo se u Zagreb, opet je prošlo više nego što bismo hteli. Malo smo oprezno ušli u to, u smislu da dugo nismo bili, nismo znali što nas čeka. Bili smo u fazonu – dvorište Akademije je kultno mesto, hajde da zakažemo pa da vidimo što će se desi. Onda smo zakazali, objavili… I za prvi dan su karte otišle za sat vremena.

Zoran: U dva sata se rasprodao jedan!

Luka: Drugi za pet sati, onda i treći, koji je do kraja dana isto otišao. U startu su bila dva, možda treći. To je ispalo baš strava i to nam je pokazalo da ljudi žele da dođu na naš koncert.

Zoran: Nije samo koncert, nego dešavanje neko, nešto više – mesto gde možeš da čuješ neku muziku koju ne slušaš toliko na žurkama ili nije toliko dostupna na radiju, ali ćeš da podeliš sa grupom ljudi.

Luka: Malo kao žurku da pravimo. Buč Kesidi koncert, to je kao neka stvar, i to se trudimo da održimo.

Nadalje, kako je pandemija utjecala na vas i vaše kolege muzičare? Mislite li da bi se vaša "eksplozija" dogodila i ranije da je nije bilo?

Zoran: Nas je sasekla u trenutku promocije.

Luka: Tačno kad je izašao album "Euforija", imali smo turneju po Srbiji koja je jako dobro prošla. Trebalo je da samo nastavimo i sviramo svuda po regionu, tu negde nas je zaustavilo. Nažalost, album nije bio ispromovisan kad je izašao, ali smo iskoristili protekle dve godine da nadoknadimo sve to i da sviramo po svim gradovima i festivalima po kojima nismo imali prilike. Tako da se sada osećamo kao da smo konačno pošteno izsvirali "Euforiju".

Zoran: To je što se tiče koncerata, ali s druge strane, ako već nismo mogli da sviramo te godine, snimili smo strava spot za "Nedelju ujutru", koji je sniman analogno. Vratili smo Vedranu Vukojević, koja je tad živela u Berlinu, vratili smo je u Beograd da uradi taj projekat s Lukom Trajkovićem, našim direktorom fotografije – koji su radili i poslednja dva spota i naredne najverovatnije. Snimili smo i film "Euforija uživo", koji je nastao baš zbog nedostatka koncerata i naše želje da sviramo. Reditelj David Jovanović je uspeo da organizuje preko 150 ljudi, što statista, što naših saradnika pre toga, i napravi igrano-koncertno-dokumentarni film. To je jedno ludilo koje je snimljeno za 19 sati, gde nitko nije verovao da će to zapravo moći da se snimi jer je megalomanski projekat. 2021. smo otvorili zajedno s koncertnom turnejom imali i bioskopsku turneju; imali smo te Q&A širom regiona, a uporedo smo svirali na festivalima i na samostalnim koncertima. Mislim da smo iskoristili taj gap da budemo što aktivniji, da držimo fokus da radimo, što nas je i održalo. Gomila ljudi je zapravo završavala albume i projekte – pričali smo sa Cobyjem, koji je u to vreme radio neverovatno puno.

Predstavljate se kao pančevački bend. Živite li i dalje tamo ili ste se zbog karijere morali preseliti u obližnji Beograd?

Luka: Živimo i dalje obojica u Pančevu i to nam je strava. Pančevo je jako blizu Beograda, u operativnom smislu je vrlo zgodno da možeš kad god treba da odeš tamo. Isto je kao da živiš na Novom Beogradu ili u nekom naselju koje je malo dalje od centra, slično je dosta. S druge strane je strava jer dok smo u Pančevu, nismo zvezde, nismo ništa, znaju nas ljudi više iz škole…

Zoran: Ljude tamo boli uvo za to što mi radimo. Mi smo sad bili na turneji ili tako nešto, uradili hiljadu nekih stvari. Vraćamo se tamo, oni su u fazonu – kul, jeste bili negde? Samo napred, momci! Ne interesuje ih apsolutno ništa i nama to užasno prija jer te vraća na zemlju ako si se nešto istripovao. Takva je sredina, konstantno te vraća na zemlju. Mi smo za njih i dalje Luka i Zoran koje znaju iz grada ili škole. S druge strane, studio nam je tamo, producent nam je tamo, svi saradnici su nam odatle.

Luka: Dobra je atmosfera da radiš, da se ne tripuješ nešto, ne ideš nešto po gradu. Jebiga, radiš dalje kao što mora da radiš.

Zoran: A pritom putujemo isto dosta i dobro je kad se vratiš, da se vratiš u jako mirnu sredinu, što je Pančevo. U neku ruku se trudimo da kažemo da nismo pančevački nego regionalni bend. (kucaju po drvenom stolu)

Sad ćemo nešto drugačije. Imate badass filmsko ime. Jeste li filmofili? Što se zadnje dobro gledali?

Luka: Volimo da gledamo filmove i ovo nam je strava zvučalo. Ja sam skoro zaređao nekoliko Scorsesea, svako drugo veče pustim, mora tri sata da odvojiš, ali gledao sam nekoliko njegovih gangsterskih filmova, to mi je strava. Ne znam što si ti, Zorane, gledao skoro.

Zoran: Ja sam se vratio na Sergioa Leonea i počeo sam da pratim izuzetno njegove starije stvari, špageti vesterne, koje nisam gledao jako dugo, jer sam više pratio Johna Forda i te klasične američke vesterne. Clint Eastwood mi je jako drag – ima detektivsku fazu koja je mnogo dobra. I sad sam počeo da pratim, pošto nisam jako dugo gledao serije, odličnu dokumentarnu seriju "How To With John Wilson", koja je meni možda najbolja stvar koja je snimljena u Americi u posljednih ne znam koliko. "Last Of Us" serija je isto okej, sad sam počeo da pratim, jer sam veliki fan igrice, odvalio sam je u karantinu.

Luka: Gledao sam "Banshees Of Inisherin", to je dobar film. Sviđa mi se što je užasno dramatičan, a mali je film.

Da se vratimo na muziku, gdje smo i bili - u planu je novi album. Hoćemo li dobiti još seciranja noćnog života ili spremate zaokret?

Luka: Neće biti slično. Mislim da za sada, kako ide novi album, dosta su teme intimnije i nisu toliko u gužvi, haosu, gomili, nego se više fokusiraju na te momente samo dvoje ljudi – trebalo bi da bude stvar za sebe – intimniji, ličniji album.

Zoran: Ako je na "Euforiji" bio fokus na grupi ljudi ili na dvoje koje se u tome snalaze, ovo je samo to dvoje, bez svih tih ljudi - dvoje ljudi i odnosi između njih.

Znači li to manje "pirotehnike" u zvuku?

Luka: Ne, ne, više "pirotehnike" u zvuku! Zvuči čudno kad tako kažeš, ali što se tiče muzike smo se dosta oslobodili. Kad razmislim, većinu ovih novih pesama smo pisali na klaviru i na sintisajzeru, pre nego na gitari, kao što je dosad bilo redovno. Samim time ima drugačiji ugao i onda dodajemo različite synthove, više nego ranije. Trebalo bi da zvuk bude potpuniji, više stvari da se dešava.

Imate sjajnu produkciju, a može se reći i da nudite potpuno audiovizualno iskustvo. Koliko to košta, odnosno kako se financirate? Pretpostavljam da je sad nešto lakše, ali u počecima to zasigurno nije bio slučaj.

Zoran: Mi imamo jako prijateljski odnos s našim producentom i našim saradnicima generalno, ali nama nikad nije problem finansijski izneti bilo kakav muzički projekat.

Luka: Princip s kojim smo počeli i koji pratimo svo vreme je bio, otprilike, koliko uspijemo da zaradimo od benda, toliko ima smisla da ulažemo. Nema smisla da sad nešto ludilo odjednom ulažemo ako nije vreme za to, ali nećemo ni da se štekamo ako znamo da to vredi i da je prosto bend narastao. Bukvalno, kako je rasla popularnost benda, tako je rasla i produkcija – i mislim da se to i dalje dešava. Kako malo pomalo raste i sviramo, spotovi su ipak kompleksniji malo i skuplji. Tako da uvek gledamo da ne izlazimo nešto ludilo, da tražimo neke nenormalne pare i da imamo neke projekte koji nisu realni za nas, ali koliko god da možemo, uvek uložimo.

Zoran: Ti, kao bend, moraš da pokriješ hiljadu stvari, da kažemo tako, finansijski. Gomila tih projekata dolazi od naših prijatelja i saradnika, koji s nama rade, ne zbog novca, nego iz ljubavi prema našem radu. Isto tako, mi ih zovemo zato što smo veliki fanovi njihovog rada. Svi spotovi koje radimo su izuzetno prijateljski dogovori i zajednički projekti. Dakle, svi ulaze podjednako entuzijastično u njih i nije pitanje novca, nego to da se uradi kvalitetno. Dovoljno je samo to da bude najbolje što smo mi mogli da uradimo, a tako se isplati svima. Nije pitanje finansijskih stvari.

Dakle, ipak je to neka gerila?

Zoran: Jeste, jeste. Da se razumemo, mi nismo u industriji. Naša rock industrija ne može da izdvaja iste količine novca za spotove kao što to rade popularni artisti i, ne znam, estrada, zato što tu sponzori daju mnogo veći novac. Oni zarađuju od streaming servisa, mogu da isplate taj spot u prvoj nedelji ili mesec dana. Mi prosto nemamo te mogućnosti i automatski su budžeti manji drastično, ali entuzijazam je mnogo veći. Zato možemo da kažemo da su takvi spotovi mnogo više arty, mnogo zabavniji, interesantniji. Samim time teraju ljude da ne rade to samo da bi odradili, da bi bili komercijalno uspešni, nego da prosto imaju neku poruku iza svega toga, što se tiče spotova. Što se tiče muzike – a isto.

Luka: A da, opet slično. Svi se trudimo…

Zoran: Mi radimo našu priču, mi pravimo naše pesme, u našem studiju, s našim producentom i s našom ekipom koja radi spotove. I svi su prilično srećni i zadovoljni.

Luka: Mislim da svatko tu ostvaruje i svoj rad, kroz ceo taj Buč Kesidi projekt. Mi se trudimo da maksimalno izađemo u susret, da oni koji rade spotove ostvare svoju viziju kroz naš spot.

Zoran: Ako ti nemaš budžet da izdvojiš za neku ludilo lokaciju, a njima to ekstremno znači – da baš snime tu negdje, Luka i ja ćemo da idemo na šest-sedam sastanaka samo da bi dobili tu lokaciju. Tu smo za naše saradnike i oni su tu za nas. Mislim da se tako stvara stvar. A pogotovo kad smo počinjali, bilo je samo to. Mi smo prve spotove snimili sami maltene. Režirali smo ne znam koliko spotova, pa čak i "Nema ljubavi u klubu" smo Luka i ja režirali s našim drugom. Snađeš se. U našem žanru se ne obraća toliko pažnje na spotove, a mi izuzetno obraćamo pažnju. Mi se ložimo isto na filmove, na kadrove, na njihov rad, i samo jako želimo da radimo s njima i oni žele da rade s nama. Drago nam je zbog toga i samo ćemo nastaviti da surađujemo dokle god volimo jedni druge.

"Idemo do hodnika", po meni vaša najiskrenija i samim time najuspjelija pjesma, odudara od "nabrijanog" tona ostatka albuma "Euforija". Imate li još takvih pjesama u pripremi?

Luka: Mislim da će biti, da ovaj album ima potencijal da dotakne tu žicu više.

Zoran: Meni je "Curimo po asfaltu" prilično bliska. "Idemo do hodnika" je pesma koja je nastala na poslednjem sessionu i ona umalo nije završila na albumu. Glasalo se u studiju, možda odudara, ali mi smo baš stali iza te pesme punim srcem. "Idemo do hodnika" je referentna dosta za ovaj album. Mislim da će biti dosta sličnih takvih pesama. Ona je prilično intimna, dvoje ljudi…

Ne bih se složio s tezom da "nema ljubavi u klubu". Gdje je ona danas, na dejting aplikacijama? Gdje se nalazi ljubav?

Luka: Nije ta teza univerzalna, da nikad nema ljubavi ni u jednom klubu, ali to opisuje trenutak, ili neke trenutke ili neke situacije kad nema ljubavi u klubu. I, kao, šta ćeš sad? Može da ima ljubavi tu, može da je ima na raznim mestima. Mi smo ljubav dosta često pravili i okupljali na kućnim žurkama. To nam je bio sličan trip kao u klubu, ali u opuštenijim pravilima i atmosferi. Nije da nema, nekad nema – kao, baš bi voleo, a ne desi se. To je zanimljiva priča.

Zoran: Ima ljubavi u klubu, ima ljubavi svuda. Ta rečenica cela je nastala iz nekog ugla.

Efektna je, zato se i osvrćem na nju.

Zoran: Catchy je, da, ali u suštini govori o jednoj vizuri.

Ono što mi također smeta kod vašeg drugog albuma je svojevrsno obraćanje ljudima svisoka, kao da ste "doktorirali" noćni život. Izlazite li i dalje u klubove, neovisno o porukama koje vaše pjesme šalju?

Zoran: Ne bih se složio da smo mi neki ljudi koji se obraćaju svisoka, mislim da smo mi ti tipovi koji govore iz prve ruke.

Luka: Stvarno nikad nismo imali taj stav i baš smo pazili. Mi ne znamo ništa, u smislu da znamo da ti kažemo šta treba, šta ne treba, šta je dobro… Mi smo lično iskusili stvari i probali da to pretvorimo u neke priče iz naše vizure, obojeno neverovatno našim senzibilitetom i našim utiskom toga, kao i svakog onog koji stvara. Nama je cilj bio da ti ispričamo neku priču, ali ne poučnu priču, nego možda priču koja će nešto da probudi u tebi, da tebi to bude zanimljivo ili da se poistovetiš.

Zoran: Ti izlasci i ostale stvari su došle više kroz press nego kroz stvari koje smo mi zapravo hteli da ispričamo. Mi smo pričali priče o ljudima i njihovim emocijama u tim situacijama. To što je kasnije, pressom, došlo do toga da smo mi ljudi koji pišu o klubovima i izlascima. Mi ni u jednom trenutku nismo pričali o izlascima, mi smo pričali priče o nama, kako se osećamo, i kako su se osećali naši prijatelji u tim trenucima i situacijama koje su se njima desile, kroz našu viziju svega toga. Videli smo u tome lepotu, koliko god ružno bilo, i samo smo to zapisali i pretvorili u neku priču – kao roman o ljudima koji izlaze. Slučajno se sklopila ta cjelina, to nije bila ideja. Da smo sad neki magovi izlaska, apsolutno ne. Izlazili smo kao i svi drugi, samo smo pisali pesme o tome, kao što netko piše o… Fudbalu. (smijeh)

Osim elektroničke glazbe, u klubovima danas dominiraju trap i tzv. "trap-cajke", kako mi to kažemo u Zagrebu. Kakav je vaš odnos prema tim žanrovima?

Zoran: Mi slušamo na tim kućnim žurkama ceo yem. Bili smo na koncertu Hiljetovom u Beogradu, Vojko pravi neverovatnu muziku – to je žanr koji je najpopularniji. Dosta smo mi, kada smo počeli, kada smo pravili "Euforiju", se referisali, uzimali tehničkih stvari iz trapa, naprimer te zvukove kicka, snareove – zato što je u tom trenutku to bio moderan zvuk, a i dalje je. Nije nešto što mi slušamo kod kuće, ali ne može da prođe žurka da se ne sluša. Cajke malo manje, kod nas je to baš specifična grupa ljudi, ali pratimo kad god Voyage izbaci novu pesmu, Nucci, Elena, tko god… Oni to rade odlično, samo što je to potpuno druga vrsta industrije od naše. I z++ kad se pojavio, ludi "Kabriolet" kad je izašao, u tom trenutku smo mi završavali "Euforiju", priča neku priču – bilo mi je to ludilo. Muzički, tehnički, ima nekih stvari koje mogu da se iskoriste.

Luka: z++, za koga sam ja na početku, kad sam čuo te prve stvari, mislio sam da je treper. De facto nije, to je pop muzika – ima puno gitara u pesmama, i to neke Nile Rodgers fazon gitare. Meni je strava to da možeš da koristiš sve alate koji su ti u ovom trenutku dostupni, s kojima će publika da se poveže, da bi ti nešto ispričao, to mi je kul.

Zoran: Luzeri sada naprimer, iz trapa je sada izašao punk, pop-punk neki, bukvalno kao Blink-182. Ili tipa Buntai i te stvari…

Ružno pače?

Zoran: Da, ludilo! To je verovatno nastalo sve od Machine Gun Kellyja, koji je potpuno provalio neki svoj trip i krenuo dalje s Travisom. Mogu da se spoje ti žanrovi.

Jeste li razmišljali o nekim suradnjama s trap izvođačima?

Luka: Svašta mi pratimo i gotivimo i znamo se s gomilom muzičara, ali ne osećamo neku potrebu da mi pravimo neku pesmu zajedno, drugačiji je trip. Ovo što mi radimo je vrlo specifično, mi smo u studiju jako detaljni, gitare i zvukovi, ovo, ono… Strava nam je, pratimo, kul nam je kad smo bili izveli z++ na binu par puta. Sve to nam je strava, ali zasad ima jako mnogo posla oko naših pesama i bez saradnji, što bi samo bio dodatni nivo. Jako mnogo imamo sami da radimo, i da sviramo i da pišemo. Ako se nekad desi, što da ne, otvoreni smo.

I, za kraj, jedan klišej, što biste poručili zagrebačkog publici uoči koncerta?

Luka: Bit će to najveći Buč Kesidi samostalni koncert dosad. Tako da ćemo se stvarno potruditi da stvarno bude doživljaj kakav nije bio nikad na našem koncertu: od same pojave na sceni, same scene i scenografije, rasvete, naših kostima i režiju, u smislu šta će se dešavati na koncertu tokom trajanja – stvarno se bavimo svim tim stvarima i trudimo se da to bude doživljaj, kad kažeš da si bio na Buč Kesidi koncertu, da je baš nešto specifično bilo, da svi znaju na šta misliš.

Zoran: Ako nas slušate, onda očekujte stvarno veliki trud i možda najbolji koncert Buč Kesidija na kojem ste bili. Ako nas niste čuli nikad, dajte nam šansu, poslušajte pesme. Izlazi uskoro novi singl, "Skupi snagu", ludilo spot. Cela ekipa se trudila. Izaći će sigurno još minimum dva singla do koncerta na Šalati.

Hoće li biti i album tad vani?

Zoran: Nismo još odlučili jer i dalje radimo na njemu. Ako vidimo da postoji neki momenat da se ubaci koja pesma više ili tako nešto, ostavit ćemo prostora za to.